петак, 01. мај 2009.

Beograd - fototoksični grad?

Ili : Da li postoje fotogenični i fototoksični gradovi?



Pre par godina, moje kolege i ja smo organizovali malu međunarodnu izložbu dizajna. Jedan od lajtmotiva izložbe su bile fotografije koje su prikazivale gradove kroz oči naših gostiju i nas samih. Naš zadatak (koji smo sami sebi zadali) je bio da predstavimo Beograd. To je momenat kada sam zaista počela da se pitam - da li postoje fotogenični i nefotogenični gradovi? Šta čini nekog ili nešto fotogeničnim? Da li je fotograf taj koji od bilo čega može da apstrakuje privlačnu sliku, tj. da li se autentična slika stvara na kratkom putu od površine stakla objektiva do ccd čipa ili filma ili ona postoji i pre toga kao mogućnost? Znam da za neke gradove vlada mišljenje da su lepi ili ružni. Ali, da li gradovi mogu da budu fotogenični?



Dok sam grozničavo obilazila lokacije koje sam smatrala da najbolje mogu da progovore o "duhu" grada i prekopavala slike od ranije po hard disku i CD-ovima (užas), počele su mailom da pristižu slike iz Palerma, Vilnusa, Bejruta, Meksika... Treba imati u vidu da se ovde nikako ne radi o turističkim fotografijama koje treba da nam po ko zna koji put ožive poznatu predstavu idiličnih, mističnih i orijentalnih gradova a ne radi se ni o prikazu
kulturnih znamenitosti (sva sreća) već o pogledima na gradove iz ugla njihovih najboljih poznavaoca - građana. To što su ti građani i dizajneri koji barataju vizuelnim i likovnim elementima čak i van radnog vremena, dodatno čini ove fotografije drugačijim od stereotipa. Moj kompjuter je bio "sabirni centar" za sve fotografije, tako da sam uživala povlašćeni položaj u kome se natenane i u miru analizira. Poredila sam te slike i naše slike Beograda i prvo što mi je privuklo pažnju je razlika u tematici, fokusu pažnje. Monumentalna arhitektura, parkovi u izmaglici, prostranstvo sivog mora na slikama iz Litvanije i Vilnusa, zasićene boje koje ni lud Srbin (pleonazam) ne bi upotrebio ni na komšijinoj kući, neverovatni kontrasti na slikama iz Meksika, mnoštvo ljudi sa sladoledima u karnevalskoj atmosferi sa ogromnim znakom McDonaldsa iz Indije, mornari, istovarivači, kitnjaste zgrade i fensi butici, šuma jarbola iz Palerma, demonstracije u Bejrutu zbog ubistva novinara, zastave, novi grafički simboli nove revolucije, raskalašni noćni život Bejruta... Ono što im je svima bilo zajedničko je prisustvo autentičnog. Iz šarenila i sivila, ružnoće i lepote, izbijao je život u fokusu, jasno i glasno. Činilo mi se da je njima bilo mnogo lakše nego nama. Činilo mi se da gde god da usmeriš aparat na ovim mestima, dobiješ zanimljiv rezultat. Kažem, činilo mi se. Možda i nije tako.




Sigurna sam, međutim da postoje mesta, naročito ona čiji izgled koncipiraju ljudi (gradovi na primer) koja su više ili manje zanimljiva za fotografiju, mesta kod kojih je mnogo lakše pronaći smislenu potencijalnu kompoziciju. Beograd se pokazao kao jedno od težih mesta u trenutku kada je bilo potrebno predstaviti ga kroz foto - priču. Nije mi to bio prvi put da razmišljam o sopstvenom odnosu i stavu prema gradu u kom živim i to za potrebe fotografije. Beograd nije fotogeničan. Moja ulica nije fotogenična (kad idete njom, ne pomišljate da je ružna, čak i miriše lepo ali jadna, na slikama je dosadna, haotična i osrednja i koliko god se trudili u koje god doba dana je slikali iz svakog ugla...). Moja zgrada je fototoksična (i ružna, bezkarakterna). Zbog toga su sve naše odabrane slike grada za izložbu bile ustvari detalji. Uvećani detalji kroz koje je probijalo ono malo nemaskiranog karaktera grada.



To je bio jedini način da se ostvari najvažniji uslov zanimljive fotografije - jasnoća ideje. U Beogradu ima previše stvari. Mnoštvo irelevantnih detalja stvara vizuelni haos. Ono što je nekada možda i bilo autentično - beogradsko, prekriva kvazievropsko i kvazisrpsko. Kao neke bizarne kulise. Problem je u odsustvu karaktera. Karakter probija na retkim mestima i u malim dozama.
Obično se termin "fotogeničan" , veoma banalizovan, koristi za osobe koje zanimljivije izgledaju na fotografiji nego u prirodi ili koje skoro uvek na fotografijama deluju interesantno. Fotogeničnost n
e treba mešati sa lepim (mada se često koristi i u tom kontekstu, po meni pogrešno). Međutim, fotogeničan znači "onaj koji stvara svetlost". Termin je prvi put koristio William Fox Talbot koji je crteže od kojih je stvarao fotografije nazvao fotogeničnim crtežima. Početkom XX veka i širom upotrebom fotoaparata u svakodnevnom životu, termin počinje da se koristi skoro uvek sa idejom osobe koja "dobro" izgleda na fotografijama. "You really made that photo!" - kaže se na engleskom za osobu koja je doprinela kvalitetu fotografije.





Ko i šta pravi fotografsku sliku? Fotograf, sposoban da apstrakuje znakove i simbole i d
â im nova ili naglasi važeća značenja. Tehnika daje mogućnost da se u bilo kom trenutku, na bilo kom mestu i u bilo kakavim svetlosnim uslovima napravi fotografija. U konstelaciji ovih faktora moguće je u jednom trenutku napraviti samo jednu fotografiju koja je samo izbor fotografa koji podrazumeva (kao i svaki izbor uživotu) odbacivanje ostalih mogućih fotografija (radi se o beskonačnom broju). Izdvajanje jedinstvenog iz beskonačnosti je u neku ruku olakšano prepoznavanjem potencijalno irelevantnih, nezanimljivih, nejasnih prikaza osnovne ideje fotografa koji teži ka stvaranju slike koja će najpribližnije da se podudara sa njegovom vizijom. Beskonačnost mogućnosti ne znači uvek i mogućnost za stvaranje idejno relevantne slike. Ipak, neki ljudi, scene, predeli i gradovi kao da nude više mogućih idejno relevantnih fotografija od drugih. U tim situacijama je izdvajanje iz beskonačnosti lakše. Ono što tumačimo kao čitljive i razumljive indekse, znakove i simbole jasno je vidljivo i oslobođeno drugih nejasnih i nebitnih elemenata. Što je kapacitet prizora za apstrakovanje univerzalno čitljivih simbola veći, to je taj prizor fotogeničniji. Fotografije koje nas privlače, simbolički sadržaj imaju u prvom sloju, jasno izdvojen. Ako je fotogenična ona osoba kod koje je fotografijom moguće zabeležiti znak karaktera, socijalnog statusa, psihičkog stanja ili bilo kog drugog univerzalnog znaka, onda je nefotogenična ona osoba kod koje je veoma teško ili gotovo nemoguće ove znake vizuelno predstaviti. Mislim da bi, iako nisam videla da je to neko učinio, gradovi takođe mogli da se opišu kao fotogenični i nefotogenični (fototoksični - oni koji uništavaju fotografiju umesto da je prave). Fototoksičan grad je naravno moguće fotografisati. Kod njega je teško pronaći i izdvojiti bitno od nebitnog (jer ima mnogo nebitnog) ali nije nemoguće. Ipak, moram da priznam, da je možda fototoksičnost Beograda posledica subjektivne procene. Možda sam ja životom u ovom gradu izgradila svoju sliku o karakteru grada koja se ne podudara sa slikom koju vidim kroz objektiv? Da nije to ona isto nezadovoljstvo koje postoji kod većine ljudi kada gledaju kako su "ispali" na slici? Svakako da je moj pogled na sopstveni grad obojen predrasudama, željama, frustracijama i zamagljen fotografijama koje možda nikada neću uspeti da napravim u njemu, a one negde postoje kao mogućnost koju nisam prepoznala. To objašnjava i moje neodustajanje u potrazi za fotografski autentičnim u Beogradu.

Šta su naši prijatelji, dizajneri koji su prvi put boravili u Beogradu izdvojili kao autentične slike, atipične suvenire koje su poneli sa sobom i ostavili meni kao neku vrstu odgovora.


Giuseppe Finocchio, Italija


Rasa Baradinskiene, Litvania



Rasa Baradinskiene, Litvania



Rasa Baradinskiene, Litvania

Нема коментара:

Постави коментар