уторак, 7. фебруар 2012.

Sonografija


Da li ima sve prste? Da li je dečak ili devojčica? Da li ih je možda dvoje ili više? Na koga liči?
Pre 30 godina bi posipali so na glavu, koristili metode prsten-igla, snevali proročanske snove, gradili slike od mašte i sujeverja. Danas sonografija zamenjuje sve te drevne alatke za pogađanje. Njoj se bezrezervno veruje, kao đto se nekada verovalo u fotografiju, pa čak i više od toga.
Da li sonografija ima budućnost u vizuelnim umetnostima kao prvi realistički način prevođenja zvučnog talasa u vizuelni podatak? Da li je to odgovor na davnu teorijsku postavku iz doba Bauhausa o sintezi slike i zvuka odnosno prostora i vremena? 

Zvučni talas od koga nastaje slika slična fotografiji ili rendgenskoj fotografiji, već 50 godina stvara slike koje menjaju živote (osvetljavaju ih radošću ili zaleđuju strahom). One su najmoćniji medicinski alat koji nam je omogućio da "šetamo" kroz neverovatne pejzaže sopstvenog tela, stvarajući jednu sasvim novu moguću kategoriju sublimnog osećaja.
Sjedinjavanje vremena i prostora u tehnološkom smislu, nadovezuje se na stalno prisutnu potrebu za objedinjenjem čulnih senzacija u umetnosti.

U Diznijevom animiranom filmu "Fantazija" zvuk se interpretira bojom, oblicima i pokretom koji podsećaju na doživljaje posebno obdarenih sinestezijom. Relacija zvuk-oblik-boja je nit koja se često može susresti u likovnim umetnostima (muzičari koji se bave vizuelnim su prilično retki).
U Bauhausu su mnogi umetnici eksperimentisali sa odnosom slike i zvuka (Kandinski, Šlemer, Nađ i Kle) :

"Otežavajuća okolnost za posmatrača ili re-kreatora je suočenost sa krajem koji obrće pravac kretanja kada je u pitanju geneza nekog dela. Prednost kod percipiranja muzičkih dela je u prihvatanju sekvenci u redu kojim su i nastajale u vremenskom periodu a nedostatak u uzastopnom ponavljanju koje je zamorno zbog ujednačenosti impresije koju stvara. "
Paul Klee
Paul Klee, Ancient Sound, 1925, Kunstsammlung, Basel 
Rani eksperimentalni zajednički radovi vizuelnih i muzičkih umetnika, produžili su ovu nit, stvarajući dela u okvirima medija kojima su raspolagali. Opera ruskog futuriste Alekseja Kručoniha, "Pobeda pod Suncem", je prvi takav manifest (1913.). Sinteza, više filozofska nego tehnička, muzike koju je prema tekstu oblikovao Mihail Matjušin i vizuelnih sadržaja, odnosno kostima koje je osmislio Kazimir Maljevič, kasnije je postala uobičajena za metodologiju nastanka audio-vizuelnih dela. Klasične umetničke tehnike koje uključuju instrumentalnu muziku i sliku, postepeno su prevaziđene, najviše tehnologijom koja ih trajno povezuje u novi medij u kome i zvuk i slika zadržavaju svoje komponente, proizilazeći jedino asocijativno jedan iz drugog. Zvuk se i dalje obraća čulu sluha dok se slika obraća čulu vida. U vremenu/prostoru oni se sintetišu unutar posmatrača dajući najrazličitije forme kombinovane sa ličnim iskustvima, senzibilitetom i ostalim subjektivnim sadržajima.

Francuski filozof Etienne Gilson je analizirajući prirodu slike napravio razliku između vremenskih umetnosti (poezija, muzika) i prostornih umetnosti (vajarstvo, slikarstvo). Pol Kle je ovu podelu nazvao staromodnom u takozvanom prostorno-vremenskom mišljenju XX veka:

"Potrebno je vreme da od tačke nastane linija, da od linije nastane površina i tako dalje sve dok slika ne nastane iz njenih delova. Takođe, potrebno je vreme kako bi se posmatrač divio slici"
Paul Klee

U ovoj genezi slike u vremenu preoznatljiva je i struktura slike koja nastaje na fotografskoj emulziji dotaknutoj svetlošću i hemijskim sredstvima ali i način orijentacije (snalaženja u vremenu/prostoru) delfina i slepog miša ispuštanjem i primanjem visokofrekventnih zvučnih talasa. Slepi miš pušta visokofrekventni zvučni talas koji se odbija o neku tačku, vraća se ka njemu čineći da od tog trenutka ta tačka postoji i za slepog miša.
Na isti način funkcioniše i ultrazvučni aparat koji generiše sliku od tačaka nastalih putovanjem visokofrekventnih zvučnih talasa kroz žive organizme. Ovaj vizuelni prikaz poseduje i neke fotografske elemente čime neodoljivo podseća na fotografiju iako se radi o pravoj "ultra-audiografiji". Ultrazvučni prikaz se uglavnom koristi u medicini kao dijagnostički i terapeutski alat. Sa tim prikazima se stručnjaci i laici susreću sve češće. Dijagnostički i ponekad zastrašujući efekat tih prikaza maskiraju likovnost ovih prikaza. Međutim, posmatrajući primenu x-zraka u savremenoj fotografijii, možda bi bilo moguće očekivati da će se i ultrazvučni prikaz pojaviti u umetničkim galerijama.

Slika je preuzeta sa sajta o umetničkoj rendgenografiji



Konstrukcija ultrazvučnog prikaza

Sonda koja sadrži veliki broj transmitera generiše i emituje kratak puls ultrazvučnog talasa. Jedan talas nastaje kroz najviše 5 transmitera, tako da se kreće uskom putanjom. Isti transmiteri zatim deluju kao prijemnici koji beleže intenzitet reflektujućeg zvučnog talasa. Vreme koje je potrebno da bi se eho vratio, koristi se da bi se odredila udaljenost od sonde a računa se da zvuk putuje konstantnom brzinom od 1540m/s. Jačina eha je prikazana kroz valer te tačke na ekranu (jači eho-svetlija tačka).

Slika zvuka u kristalu, november 26, 1965. sa sajta Smithsonian Univerziteta 


Vera u fotografski realizam je poljuljana već u prvim godinama fotografske tehnike, iako je tada fotografija neodoljivo podsećala na ono što je vidljivo. Pretvaranje zvučnih talasa u vizuelne sadržaje, ipak se još uvek ne dovodi u pitanje sa aspekta realističnosti i informativnosti. Visokofrekventni zvučni talas za koji nismo opremljeni da ga čujemo, moguće je videti zahvaljujući prevođenju u ultrazvučnu sliku. Sa aspekta vizuelnih umetnosti, još bi interesantnije bilo prevođenje zvučnog spektra koji možemo da čujemo u vizuelne sadržaje koji nisu asocijativni, već realistični u smislu ultrasonografije. Ove sonografije bi zaista imale kapacitet za postizanje sublimnog jer bi bile odvojene od direktne umešanosti posmatrača, odnosno obezbeđivale bi potrebnu distancu. Pri tome ne mislim na već prepoznatljiv, konveniconalan prikaz zvučnog talasa.

Film sa zabeleženim zvučnim zapisom (Wikipedia)

Ultrasonografija se gotovo ekskluzivno koristi u medicini i u geologiji.  3D i 4D ultrazvučni snimci su prve "fotografije" ljudi mlađih od 20 godina i već pronalaze mesta u porodičnim albumima. Ove slike razumljive su laicima i nemaju samo dijagnostički karakter. Budući roditelji preko njih ostvaruju prvi vizuelni kontakt sa svojim potomstvom. Njihova likovnost zavisi od lekara koji ih beleži poput fotografa. Rukujući ultrazvučnim aparatom, lekar određuje koja fotografija bi mogla da bude privlačna budućim roditeljima i na taj način komponuje sliku koju će im odštampati uz gomilu drugih, medicinski važnih podataka. Ova, odštampana slika, je od najmanjeg značaja za medicinske stručnjake, gomile brojki i drugih, slabije razumljivih slika, su namenjeni medicinskoj komunikaciji. Ona je verovatno prvi primer estetizovane ultrazvučne grafike.

sa http://www.supermommoments.com

Ozbiljnost ove primene, finansijski aspekt i velike dimenzije aparata, još uvek ih drža dalje od ruku vizuelnih umetnika. Budućnost ove tehnologije obećava sve veću prisutnost u našim životima, do momenta kada će i mobilni telefon biti ultrazvučni aparat.