Snapshot

• "You press the button , We do the rest"
• "Share Moments, Share Life"
• "For the moments that matter most"
• "Take Pictures. Further."
• " As simple as blinking"
• "The pictures you want tomorrow, you have to take today"

Kodak slogani

Sećam se kao juče da je bilo. Moj otac me postavi ispred neke znamenitosti pa mi rukom zagladi razdeljak (uvek su me stilizovali kao urednog bečkog dečaka), usmeri mi lice ka suncu tako da jedva držim oči tek malo otvorene (kao crtice) i onda kreće foto-sešn. Prvo jedan aparat, pa onda se zna...ide onaj drugi "što pravi slajdove". Kakav snapshot. To traje i traje, sećam se dobro. Znao je tata da sam ja beslovesna i da neću ni znati gde sam sve putovala ako nemam te slike koje će kao neki dokazni materijal da me podsete.
Ostavilo je to traga na meni, kao i na svima vama koji se setite da imate fotoaparat kada treba da putujete (dobro, ja ga uvek imam uz sebe ali posebno mi je važno da je prisutan na putovanuju). Ako niste slikali na putovanju, to je kao da niste ni bili. Nemate dokaz. Ne računam one koji se atipično ponašaju i pamte mirise, zvuke i slike samo u svojoj glavi i nemaju potrebu da se hvališu svojim turističkim postignućima. Kako odoleti sakuplačkim dražima prebacivanja hiljada fotografija sa kartica fotoaparata saputnika? Pa to je tek pravo uživanje. Proveravamo da li smo sve zapise sakupili, da nam nije nešto promaklo. Sva sreća te su (naravno) svi slikali sve iz svih mogućih uglova i da su svi akteri podjednako zastupljeni na fotografijama i u svom najboljem izdanju. Kad se razmena obavi, kreće prezentacija pred onima koji nisu bili deo naše male zajedničke istorije u kojoj prezenter uvek više uživa od posmatrača. Posmatrač, sa druge strane već prebira po glavi kako da se revanšira. U sezoni godišnjih odmora, revanš prezentacija je neizbežna.


Koje mesto na ovom svetu ima spomenik Magarcu? Povlja. A ko ima sliku sa ovim spomenikom u pozadini? Onaj ko želi da kaže da mu se baš dopada ovaj gest povljana.


Odmori, putovanja, važni događaji, rođendani, Nove Godine, žurke, prvomajski uranci imaju sasvim sigurno jednu zajedničku stvar - fotoaparat. Sasvim očekivano. Želimo da zabeležimo posebne trenutke i da kasnije evociramo bar delić emocije koristeći fotografije kao "prozorčiće" sa pogledom u prošlost - medijatore između nas sada i nas u specifičnom trenutku iz prošlosti.
Ove fotografije su referenti prošlosti. Imaju kodove koje svi vrlo dobro prepoznajemo i znamo da reprodukujemo na sopstvenim fotografijama ovog žanra (zna se da za NG mora na slici da se vidi jelka, prskalica, kapa Deda Mraza, ljudi koji se zabavljaju i vesele, na slikama iz Pariza mora bar negde da se vidi Ajfelov toranj, na slikama sa rođendana mora da postoji torta i slično). Ima nečeg sablasnog u ovim fotografijama, mada njihova osnovna namena nije da uznemiri posmatrača. Lično sam dugo bila ravnodušna prema ovakvim slikama, međutim sada često uhvatim sebe kako se pomalo naježim kad ih posmatram. Pogledi usmereni ka objektivu odaju trud da se deluje što veselije, blesavije, opuštenije u tom zaleđenom karnevalu. Roland Barthes u svom eseju Camera Lucida navodi da je ova vrsta fotografije ravna smrt, jer će fotografski papir nadživeti sve one koji su na njemu indeksirani. Beležeći referentni momenat koji je već u sledećoj milisekundi prošlost, fotografija anticipira smrt koja je neizbežna.


Hrabra skijašica demonstrira svoju opuštenost pobedničkim gestom (uz dozu ironije, taman koliko treba). Viđeno na 1000 slika sa skijanja. Poštedeću čitaoce onih sa žičara i prilikom teatralnog kočenja.


Želja da se prisvoji momenat fotografisanjem, da se vreme zamrzne i ostavi za budućnost i da se trenutci (iz raznoraznih pobuda) podele sa drugima, pa čak i nepoznatima, pokrenula je bujicu fotografija koje su se prosule i po tzv. socijalnim mrežama na Internetu (facebook, myspace...).
Kodak Brownie je prvi fotoaparat u seriji jeftinijih aparata koji su popularizovali i učinili pristupačnom svakodnevnu, ličnu fotografiju i uveli pojam snapshot. Termin je preuzet iz lovačke terminologije gde znači brz pucanj iz vatrenog oružja uz brzo nišanjenje. U fotografiji se ovaj termin koristi za slike snimljene bez mnogo razmišljanja, u žurbi i sa željom da se "uhvati" trenutak. Dostupnost jeftinih aparata sa unapred određenom ekspozicijom i optikom koja daje izrazito duboku dubinsku oštrinu (kako bi sve na slici bilo jasno i glasno), učinili su je veoma popularnom kao i luckasto uverenje da " je vaše samo da pritisnete okidač..."
Snapshot - ovi (da li u našem jeziku uopšte postoji adekvatna reč?) su najmoćniji objekti oživljavanja u nostalgiji. Christopher Shaw i Malcolm Chase tvrde u njihovom radu "The dimensions of nostalgia: The imagined past: history and nostalgia" da je fotografija elegična umetnost, zona sumraka... Slično Barthes-u, oni tvrde da je fotografisanje učestvovanje u nečijoj smrtnosti. Isecanjem momenta i zamrzavanjem, fotografija svedoči o "topljenju" vremena.


Peristil u Splitu. Mislim da je ovo najviše fotografisano mesto (i to baš iz ovog ugla) u ovom gradu. Kada bi svako škljocanje aparatom zabeležili kao jednu tačku, verovatno bi se ceo Peristil obojio u jednu površinu. Vrlo blizu, iza ugla nalazi se nešto mnoooogo zanimljivo ali bi tu bila istačkano možda par tačkica.



Dvadesetak metara od Peristila, odvija se uobičajen život grada. Pažnju su mi je privukla ova slučajna "instalacija" u zidu starog grada sa dva časovnika koja pokazuju vreme na ko zna kom delu planete. Možda roditelji nekih mornara prate vremensku zonu u kojoj se oni nalaze.


Snapshot fotografija je najčešći turistički suvenir. Turizam je aktivnost pri kojoj se ispod želje za upoznavanjem sa drugim kulturama i ljudima krije stvarna želja da se doživi i vidi ono što je sugerisano raznim stereotipima. Turista se kreće aranžmanski utabanim stazama, izbegava susrete sa realnim životnim situacijama "domorodaca", ni na koji način ne učestvuje u životnoj rutini mesta u kom se nalazi i fotoaparatom beleži ono što se po stereotipima smatra za autentično. U velikom broju slučajeva, zamoliće nekog iz grupe ili prolaznika pouzdanog izgleda da napravi snapshot njegovim aparatom kako bi se i on kao lovac sa svojom lovinom video na fotografiji. Ponekad ovo fotografsko "pucanje" liči na mitralješku paljbu a sve u želji da se što više zabeleži, ulovi, uskladišti i naravno ponese sa sobom i u miru preživa po povratku iz pohoda. Ono što je "ulovljeno" je gomila beživotnih slika koje po milioniti put na identičan način evociraju kolektivnu predstavu o nekom arhitektonskom delu, starom ribarskom čamcu, pejzažu.

Japanski turisti važe za najagresivnije snapshotere. Kreću se u grupama i jedva da skidaju prst sa okidača.


Zaprepašćuje sa koliko nesvesne tačnosti, turisti "reprodukuju" slike koje su već negde videli (u reklami, turističkoj brošuri, kod prijatelja). Pronalaze tipičan ugao i pozicioniraju u sam centar slike ono što je predmet interesovanja. Nije redak slučaj (videla sam svojim očima) da se neko iz turističke grupe setio da fotografiše neku znamenitost ili situaciju i da svi ostali usmere svoje objektive u istom pravcu. Neće valjda da dozvole da neko uzme nešto a da oni to ispuste.
Obično najvredniji momenti, autentične slike koje zaista govore 1000 reči ostaju nekom drugom da ih "pokupi" dok prosečni turista svoje šarene fotografije pokazuje prijateljima kod kuće i nesvesno ih uvodi u šumu stereotipnih kodova koje će oni dalje da reprodukuju, utvrđuju i šire kao epidemiju.
John Fiske, Bob Hodge i Graeme Turner u Myths of Oz: reading popular culture kažu da je svaki slajd ili fotografija deo našeg sveta koji nosimo kući sa sobom. Po njima bi kamera mogla da bude konačan agent kolonizacije koji konstruiše ostatak sveta i njegove ljude kao sliku koju turista/fotograf hvata i poseduje. Porodični album je više od kolonizovanih pejzaža. On je iskaz zadovoljstva, ponosa, vlasništva i identiteta.
Ali nije u snapshot fotografiji uvek sve u predatorskoj i grozničavoj lovačkoj groznici. Snapshot, nastao iz nesvesnog oponašanja pažljivo osmišljenih uzora sa Kodakovih reklama, postao je osnova i za profesionalne fotografije koje evociraju utisak spontanosti mada su uvek pažljivo isplanirane. Ova estetika je bila veoma popularna 60-ih i 70-ih godina. Fotografi kao što su Winogrand, Eggleston i Goldin su tvrdili da im je cilj da shvate život a ne da ga transformišu. Njihove fotografije prikazuju veoma uobičajene životne situacije u veoma neobaveznoj, snapshot formi.
Ono što mi je posebno zanimljivo na snapshot-ovima je gomila ili bar nekoliko slučajno zatečenih ljudi koji su se "ulovili" u mrežu slike. Pitam se na koliko fotografija sam i sama "ulovljena" i da li neko negde isto kao i ja ovde razmišlja o tome.

Za dalje čitanje - Kako snimiti slike na putovanjima na kojima će vam svi zavideti (i izbeći autentičnost):

Pet saveta za bolje turističke slike

Saveti sa National Geographic-a

Snimite turističke fotografije kao profesionalac! (e ovde se najopasnije približavate stereotipu)