Fotografija u doba prohibicije

fotografiranje zabranjeno
vietato fotografare
фотографиране забранени
fotografování zakázáno
fotografering forbudt
fotograferen verboden
valokuvaus kielletty
interdit de photographier
Fotografieren verboten
φωτογράφηση απαγορεύεται
撮影禁止
촬영 금지 (ovo je baš kratko i jasno)
fotografere forbudt
fotografowanie zakazane
fotografando proibido
fotografierea interzisă
фотографирование запрещено
fotograferar förbjudet
prohibido fotografiar

Iznerviram se kada pomislim na kolekciju fotografija koje nikada nisam snimila zbog situacije u kojoj sam izabrala da se ne raspravljam i zbog opasnosti od fizičkog obračuna ostavila fotoaparat u sleeping modu. Tako je opušteno i bezbedno slikati pukotine u zidu, pejzaže, predmete...skoro da je opušteno, ustvari. Dok se bezbedno igram praveći apstraktne fotografije, kroz glavu mi tutnje slike Cartier Bresson - a. Pitam se da li u vreme nastajanja njegovih genijalnih svetlosnih zapisa fotografija nije imala neslavni status "oduzimača duše i privatnosti" ili je ipak u pitanju veština "nevidljivosti" o kojoj je on ponekad govorio. Obmotavao je metalno, sjajno telo leice crnom trakom, nikada nije koristio blic i trudio se da se uklopi u okolinu kako bi bio neprimetan dok čeka "odlučujući momenat"
Postoje situacije, dani, periodi, kada se osećam prilično sigurno sa svojim fotoaparatom na javnom mestu. Tada se ne opterećujem pogledima i komentarima prolaznika ali ih svakako primećujem. U većini slučajeva, prilikom fotografisanja u Beogradu, na javnom mestu, imala sam zanimljive i ne baš prijatne situacije. Iako sebe smatram fizički prilično neupadljivom osobom (zbog čega sam ponekad i tužna, ali je to druga priča), kad uzmem fotoaparat u svoje ruke, izgleda da postajem izuzetno primećena - kao da me je neko polio fluorescentnom bojom. I ne samo to, ja izgleda postajem potencijalna opasnost (terorista, inspektor iz opštine, tržišni špijun, manijak, ludak...). Najlakše je na turističkim mestima, gde su ljudi navikli na budalaste turiste koji škljocaju na sve strane ali i najdosadnije (mada sam čula i za neverovatno blesave i opasne situacije kao što je ona u kojoj se našao holandski turista sa fotoaparatom na splitskoj plaži Bačvice).
Indijanci su verovali da je fotografisanjem moguće ukrasti nečiju dušu. U nekim primitivnim kulturama koje veruju u moć magijskih rituala, fotografija se shvata kao deo osobe koja je prikazana na njoj. Onaj ko poseduje sliku neke osobe, može da kontroliše i njenu sudbinu (slično vudu lutkama koje sadrže predmete koji su pripadali nekome, kosu, nokte i slično).
Da li se savremena, zapadnjačka kultura razlikuje od toga? Mi volimo da verujemo da je tako. Međutim, čini mi se da su samo promenjeni subjekti a da u osnovi ostaju isti strahovi od sličnih opasnosti. Kada potpuno ogolim situaciju u kojoj sam se našla pred policajcem a ispod Brankovog mosta u Beogradu sa sve fotoaparatom i zadatkom profesora sa fakulteta da fotografišem prozore u Karađorđevoj ulici, jasno mogu da vidim da je strah od vudu rituala u ovom slučaju zamenjen strahom od krađe tehničkih i vizuelnih detalja mosta koji bi mogli da prouzrokuju njegovo miniranje ili već neku drugu nemilu radnju. I u toj situaciji je potpuno besmisleno govoriti o tome da most može da se snimi i verovatno je već snimljen iz satelita, da je projekat verovatno moguće videti negde, da svaki most ima neku od tipičnih konstrukcija i da na kraju krajeva nisam ni fotografisala most, već samo prolazila ispod njega sa fotoaparatom. Na stranu i to što sam isti most fotografisala 1000 puta nakon toga iz svih mogućih uglova i što npr. "Gazelu" vidim sa svoje terase (ja i još 10000 drugih ljudi).

Oduzimanje duše povrću u Idei (gledanjem ove fotografije možete da nadoknadite dnevne potrebe organizma za vitaminom C i gvožđem)

Najbizarnije su ipak situacije iz bliže prošlosti. Zabranjeno mi je fotografisanje u marketu Idea! Ovde nije bio problem terorističke prirode. Ovde sam bila potencijalni špijun drugog prodajnog lanca (a mislili ste da kod nas nema konkurencije na tržištu!). I tu ne samo da me je čovek zadužen za aranžiranje i rukovanje voćem i povrćem opomenuo da prestanem da slikam njihovu besprekornu kelerabu, već mu se priključila i gospođa koja je bila u funkciji običnog i ispravnog = idealnog kupca i člana društva. Jedna od onih koje su vrlo skoncentrisane na sve što se oko njih dešava, pa čak i kad nema veze sa njima (obično se ispostavi da sa njima ima sve veze jer one su stubovi društva i ne daju mu da se uruši ili pokvari). Ona je u mimohodu sa svojim kolicima punim šarenih zadovoljstava drmnula opasku: "NARAVNO DA JE ZABRANJENO". Eto, njoj se to podrazumeva. Šta ima čudno u tome što ne možeš da fotografišeš u šarenom hramu potrošnje? Svoj dogmatski stav nije na svu sreću ni objašnjavala, jer se dogma jednostavno guta kao pilula i produžila dalje. Ali, zaposleni je imao potrebu da objasni jer se pomalo postideo umesto nje, nadam se. Rekao je, pomalo konspirativno uz namigivanje, da je to zbog konkurencije. Valjda da ne vide kako je njihova keleraba lepa pa da i oni nabave. Ili bi možda mogli da moju fotografiju stave na plakat a ispod napišu Tempo? Dakle, ovde je izgleda vudu magija zamenjena krađom javnog identiteta, odnosno opasnošću od zamene identiteta na tržištu. Nisam, međutim otišla kasnije da proverim da li se keleraba osušila pošto sam joj oduzela dušu.
Situacije se same od sebe stvaraju kad god sam na javnom mestu sa fotoaparatom. Čak i kad mislim da nema ljudi, oni se nekako prikažu i objave svoje prisustvo sa :"ALO? IZVIN'TE A ŠTA SLIKATE?" Dok se osvrćem da nađem izvor usklika (ne čujem baš najbolje pa ne znam uvek odakle dolazi zvuk, posebno što se ovo desilo u dvorištu okruženom zgradama pa je sve odjekivalo), vidim raščupanog čoveka kako sa poluotvorenim ustima blene u mene. Vidim i da se nazire strah u njegovim očima a znam da je to opasno, jer može da izazove agresivno ponašanje. Doviknem mu da slikam neko drvo onako za sebe jer sam "umetnica" (to ponekad upali jer su umetnici ludi, bezopasni i zbunjeni). On sa nevericom i blagim olakšanjem pita: " A da niste iz opštine?" Ja kažem da nisam iz opštine. "E dobro onda...ma dolazili su tu da nešto gledaju...hehe za sebe slikate...hehe...pa fiiino je to" blebetao je sa totalnim olakšanjem dok mi je pažnju privlačio neverovatan arhitektonski element pored njegovog prozora u vidu nakrivo postavljenih vrata. Direktno iz dnevne sobe u dvorište! Šta ako to objave novine? Šta ako sam iz opštine pa mu zazidam konekciju sa zajedničkim dvorištem? Vudu magija je za ovo mačiji kašalj.

"La Trahison des Images" ("The Treachery of Images") (1928-9), René Magritte, 1898-1967.

Iz ovog odnosa prema fotografiji u savremenom svetu, mogu da na silu izvučem samo jedan pozitivan zaključak - fotografija se shvata vrlo ozbiljno. Međutim, fotografija se dugo nije shvatala ozbiljno kao umetnički izraz. Romantičari (mislim na pesnike, ne na romantične ljude po parkovima) su tvrdili da je fotografija korisna samo kada je u naučne svrhe ali da joj u umetnosti nema mesta jer ona ugrožava slikarstvo koje je mnogo poetičnije, osiromašuje maštu i sva je bukvalna i surova.
Postoji tu još jedan veliki problem. Čini mi se da se fotografija shvata preozbiljno. Iako mislimo da smo u naučnom, filozofskom, tehnološkom i svakom drugom smislu mnogo napredniji od ljudi iz na primer XV veka, izgleda da smo i dalje pod iluzijom da je ono što je prikazano na slici stvarno, pravo. Da je, što bi rekli "to - to". René Magritte je to objasnio svojom slikom "La Trahison des Images" (Prevara slika). To je ona slika na kojoj je prikazana lula a ispod piše "Ovo nije lula". Dakle, to na slici nije lula, to su pigmenti, tragovi povlačenja četkice u određenom rasporedu, tako da liče na lulu iz stvarnog sveta. To je samo znak nije prava lula.
Fotografija je samo papir na kome se usled hemijskog procesa pojavljuju boje i crno/bele površine. Ona nije stvarnost mada neodoljivo podseća na stvarnost. Deluje kao znak za trenutak koji se odigrao u nekom trenu ali nije trenutak sam po sebi. Njena "opasnost" je upravo u pogršnoj percepciji koju ljudi imaju u odnosu na nju a koja je uzrokovana zavodljivom iluzijom.
Kad se dvoje, nekad zaljubljenih posvađaju i prekinu svoju vezu (sigurno ste to videli u filmovima ako niste i sami to uradili nekad u životu) prvo stradaju fotografije. Cepanjem i paljenjem se ne poništava ono što se zapravo želi poništiti tako da je naivna cela ta melodramatična situacija koja opet liči na vudu ritual. O tome šta takve fotografije uopšte treba da znače i zašto ih ljudi prave (tj. "uzimaju" - kako bi se na mnogim jezicima reklo), verovatno u nekom drugom postu. Ali, nije li to opet preozbiljno shvatanje fotografije?
Danas je svako potencijalni fotograf. Sočivo vreba iz svakog mobilnog telefona. Proizvođači mobilnih sa kamerama su čak razmišljali o opasnostima fotografije po "dušu" , ovaj, privatnost potencijalnih objekata. "Ugradili" su zvuk koji se čuje pri fotografisanju a koji komično podseća na zvuk okidanja nekog veoma starog i veoma glomaznog fotoaparata. "Camera Phone Predator Alert Act" je deo zakona koji je američkom kongresu predložio republikanac Peter King sa ciljem da se onemogući "špijuniranje" i spreči pedofilija. Možda bi neki deo zakona trebalo da sadrži i spisak situacija i mesta kada je dozvoljeno fotografisanje kako bi se zbunjeni fotografi i wanna be fotografi skoncentrisali oko tih "žanr scena". Znači, čak i zakoni doprinose kreiranju imidža perverznog i zlog fotografa. Fotografija se i u kongresu percipira kao realnost.
Kad sam već zašla u zakone, pitala sam se zašto tokom suđenja nije dozvoljeno fotografisanje već postoje profesionalni crtači koji crtaju učesnike u procesu, uglavnom optužene? Zar je fotografija realna a crtež nije? Da li fotografija može da poremeti pravdu a crtač ne može? Zar nije crtaž nekako "emotivniji" nego fotografija, tako da je manje "istinit"? Jedno od objašnjenja za ovaj bizaran zakon koji mi izgleda kao da datira iz vremena dagerotipije, jeste da se neprestanim objavljivanjem fotografija optuženih u medijima prejudicira i njihova krivica a osoba se izlaže "stubu srama" javnosti. Dakle, ovde nije problem u fotografisanju, već u upotrebi fotografije i u medijima. Zar ne bi trebalo reagovati tek u slučaju zloupotrebe fotografije a ne unapred, prejudiciranjem kriminalne ili zlurade upotrebe fotografije? Da li se pokazuje ovakva ažurnost i oprznost pri prodavanju opasnih otrova novobeogradskim penzionerima koji bi mogli da otruju nekog psa a možda i dete? Ne baš.
Fotografisanje je zabranjeno (ili možda nije a u tome je i fazon) u avionima. Svi znaju ili čak imaju one slike iz oblaka gde nežno plavo-belo plavetnilo "para" metalno blještavo krilo. E to ponekad ne sme da se slika. Nema tu nikakvog zašto. U čak previše opuštenom lokalnom letu Alitalije nije dozvoljeno ako vas vidi asistent leta. Ako vas ne vidi, onda je dozvoljeno jer nema nikakvog znaka da nije.
Moj kolega bloger sa PhotoBloga mi je poslao interesantan tekst o pravima fotografa. Dobro je znati svoja prava ali to poznavanje ne garantuje ama baš ništa po pitanju bezbednosti ili mogućnosti fotografisanja.
Nije ni čudo što su danas fotografi zbunjeni (hiljade stranica na fotografskim forumima koje svedoče o bizarnim situacijama govore o toj zbunjenosti) i ne znaju kada i gde je dozvoljeno ili nije dozvoljeno snimanje. To naročito važi za one fotografe koji se ne bave "primenjenom" fotografijom. Vreme prohibicije je evouliralo u vreme "neodređene fotografske prohibicije". Da sve bude još komplikovanije, poznavanje zakona, filozofije, korena strahova, socioloških aspekata, istorije...ništa ne znači i ništa ne menja u ovom kontekstu.
Biti nevidljiv - to je već nešto.