Analogija II

Smena8 - Još iz doba Punk-a (mislim MOG doba Punka). I dalje miriše na mašinsko ulje. Izgleda baš "siromašno" ali je verovatno neuništiva. Proverite cenu kod Lomografa - uopšte nije siromašna.

Nikada ne treba bacati fotoaparate. Ni filmove, naravno. Razlog je već objašnjen u prethodnom postu. Jeste da smetaju sve te privremeno bezkorisne stvari ali postoji bar još jedan, mnogo važan razlog da se fotografske starudije ne odbacuju. Par puta sam i sama bila na ivici da pobacam sve te drangulije, naročito kada mi se jednom gomila svega toga sručila na glavu pri otvaranju ormana. Pitala sam se, šta će mi ta čuda kad imam ove suptilne svetlucave spravice koje tako držesno žmirkaju dok pakuju u svoje kartice 10000 sliku.
Ubrzana tehnologija nam stalno nudi nove mogućnosti i zavodljive olakšice koje čine da se podsmehujemo starim aparatima tako da oni najčešće završavaju u ormanima, špajzu, vikendici...a sledeća stanica je kontejner. Sva sreća da je jedan aparat pre par godina bio u onoj fazi pred bacanje, dakle u nekoj vrsti foto-čistilišta u jednoj kući bez struje, na najlepšem mestu na svetu, zaboravljen, ali samo privremeno. Da okolnosti nisu bile takve, moje fotografisanje bi išlo sasvim drugim tokom (možda bi to bilo i dobro, ko zna?) Na tako fotogeničnom mestu je pravi maler kada se fotoaparat pokvari. A nije da nije bio pažen, čuvan, proveravan... Svi objektivi, filtri, filmovi izgledaju tada kao amputirani udovi blokiranog tela a oblici, svetlo, senke, boje, trenuci deluju fotogeničniji nego ikad dok frustracija zbog nemogućnosti fotografisanja dostiže neslućene visine.

On me je tog leta izdao - problem je bila istrošena baterija svetlomera koja je blokirala zavesicu. Uz Olympus OM-2 aparat kroz koji sam zavolela fotografiju i napravila neke po meni i za mene odlučujuće fotografije.

Pošto se to desilo meni sa mojim Nikonom FM (nikad nismo lepo srasli kao prethodni neprežaljeni Olympus OM-2 i ja), kao poznati paničar i katastrofičar moj jad se daleko čuo i verovatno sam se svima prisutnima popela na glavu sa lamentiranjem isprekidanim glasnom kuknjavom o propalom letovanju. Ništa meni ne znači ni sunce ni more ni plaža ni sva lepota starih kamenih kuća ako ja to ne mogu da gledam i doživim kroz objektiv. I ne preterujem. Bukvalno je tako. U tom momentu, mislim da bi dala sve obroke za neki kršić, smenu8 koja je naravno ostala kući (koji će mi ta kantica?) ili bilo šta slično. Ne mogu to normalni ljudi da razumeju. Jednostavno sam delovala kao razmaženo derište kome se pokvarila neka ionako glupa igračka i sad ne vidi dalje od nje. Ali, pošto se kuknjava nastavljala a svaki turista sa popularnim idiotom bio u potencijalnoj opasnosti da bude pokraden, moralo je nešto da se uradi. Počela je pretraga po starim natkasnama, ormanima, škrinjama, konobama... Ma mora da ima neki aparat tu (šta sam rekla...svaka kuća ima negde neki zaboravljeni aparat - 100%). Iz gomile šarenih traka, igala i konaca, starih makaza, ko zna čijih naočara, heftalica, spajalica, lekova kojima je istekao rok trajanja, gumica za tegle i redova vožnje trajekata iz sedamdesetih godina, izronio je ponos sovjetske industrije - Zorki - bilderska varijanta obožavane Leica-e. Čini mi se da je bio teži od mene ali je u tom momentu, u svojoj kožnoj kaki-braon futroli, bio najlepši fotoaparat na svetu. Možda zato što je bio jedini koji možda radi a koji mi je na raspolaganju.



Tiha čežnja iz detinjstva - LeClick. Tada ga nisam imala a uspela sam da ga nađem u nekom minhenskom supermarketu i to u podvodnoj varijanti (druga tiha čežnja) za baš, baš male pare.

Ništa se nije videlo kroz tražilo a da li je film nešto video kroz objektiv, to je ostalo da se otkrije tek kasnije. Najvažnije je da me je to malo umirilo, čak iako nije sigurna varijanta. Šetkala sam utabanim i neutabanim turističkim i kozjim stazama sa njim i svaki čas ga prislanjala na uvo da čujem da li se film uopšte pomera kada ga namotavam. Par puta sam ga u mraku otvarala i pipkala iz istog razloga. Šta se dešavalo u tom metalnom teškom oklopu, za mene je bila misterija. Mislim, znam šta bi trebalo da se dešava, ali je sve bilo neizvesno. Da sam tada znala za Lomografiju, znala bi da i protiv svoje volje pratim svih 10 njihovih pravila. Kada sam prvi put bila predstavljena slikama koje su nastale iz ovog spleta okolnosti (tako je izgledao taj susret, kao suočavanje sa nekim nedelom), imala sam utisak da je to idealan prikaz slike koju vide ljudi sa kataraktom. Nisam znala šta da izaberem za poklon poster u radnji. Moja očekivanja su bila na potpuno drugom kraju estetike. Trebalo mi je par godina da se ponovo suočim sa tim fotografijama i da shvatim da su jednostavno neverovatno lične.


Color splash od Lomographic Society-a koji sam dobila za Novu godinu. Oduševio me je njegov "Odiseja u svemiru" izgled. Stvarno su majstori marketinga. Kako god bilo, uživam sa njim.

Digitalni fotoaparat je tako opuštajuć. Odmah čovek vidi šta je slikao. Sve je više pitanje selekcije dobrih i loših fotografija naknadno a ne pripremanja, čekanja, koncentracije, uzbuđenja pre okidanja. Šta analogna fotografija znači nekome ko je sada u digitalnoj sferi? Verovatno ništa, dok sve "šljaka". Ipak, ja moje analogne više ne držim u ormanu, već pri ruci. Nikad se ne zna kad mogu nekom da otkriju potpuno nove poglede koje će da ukapiraju tek kad za to bude vreme.

Kataraktične slike snimljene vaskrslim Zorkijem