Susan Sontag u svom eseju "O fotografiji" kaže da je fotografisanje ljudi nasilje nad njima. Ona tvrdi da se fotografisanjem osoba pretvara u objekat koji se može simbolički posedovati. Ovo mišljenje se u velikoj meri poklapa sa verovanjima u nekim kulturama da je moguće ukrasti dušu čoveka ukoliko mu se fotografiše lice. Zašto baš lice? Da li se nasilje o kome Sontag govori dešava i kada se lice osobe ne vidi?
Lice (lik) neke osobe je znak za tu osobu (ikona). To je najjednostavniji znak jer najviše liči na ono što označava. Lice sadrži najviše promenljivih, izražajnih i vizuelnih elemenata koji mogu da budu i znaci (ikone) za sebe a odnos tih znakova formira promenljive kompleksne znakove (indekse).
Znate onu stupidnu igru što se nekad pojavljivala u još glupljim časopisima? Gomila usana različitih oblika reprodukovanih na stranici a od "čitaoca" se očekuje da pogodi ko je pravi "vlasnik". Da se stvar olakša, ispisana su i imena vlasnika ali random, tako da ih "samo" treba povezati. Ako ste nekad probali da rešite ovu glavolomku, onda znate da i nije toliko jednostavna. Ja nikad nisam uspela. Možda nemam dar za "prepoznavanje elemenata lica van konteksta" ali pretpostavljam da takav dar i nije nešto što nam je svima urođeno kao sposobnost prepoznavanja lica. Znači, ako na fotografiji nije moguće prepoznati osobu iz bilo kog razloga (vidi se samo deo a ne i struktura lika, lice uopšte nije deo fotografije ili nije fokusirano...) onda nije ni ukradeno ništa od osobe, tj. nije izvršeno nasilje simboličkog pretvaranja u objekat.
Pri posmatranju fotografije lica neke nepoznate osobe, indeks je ono što najviše zanima posmatrača. Izraz patnje, radosti, čuđenja, možemo da prepoznamo i na nepoznatom liku. Neki od nas mogu da osete i empatiju posmatranjem ovih indeksa ali samo ako nas fotografija ubedi da je on istinit, tj. da je osoba stvarno u tom momentu osećala ono što njeno lice izražava i da nije pozirala.
Nije prijatno i ne izaziva zadovoljstvo posmatranje tuđe patnje (na stranu što postoje osobe koje bi voleli da vidimo kako pate) čak iako su u pitanju nepoznate osobe. Karakter fotografije je takav da nam scene patnje prikazuje kao estetski privlačne vizuelne kompozicije. I dalje osećamo nelagodnost zbog prikazane scene dok estetski uživamo u odnosima boja, linija, svetlog i tamnog. Shvatanje da će situacija u kojoj smo se našli ispred objektiva a nije afirmativna, pozitivna, lepa, prijatna biti zabeležena trajno kao vizuelni podatak - indeks i da će biti izložena hladnom pogledu drugih koji bi mogli da procenjuju i analiziraju pa čak i da uživaju u estetici bez empatije, deluje kao suštinski problem. Većina ljudi želi da ostavi najbolji utisak i da bude zabeležena u najboljem svetlu pa čak i da kroz fotografiju postane objekat nečije želje a ne element podsmeha, sažaljenja, ruganja ili ravnodušnosti.
Nelagodnost pred objektivom je ipak racionalna, mada može da izazove i neadekvatne reakcije za razliku od fobije koja može da izazove teža fiziološka stanja (nesvesticu, znojenje, gubitak daha...) i da postane smetnja u svakodnevnom životu. Fobija od fotografisanja nije klasifikovana, što mi je vrlo čudno, jer sam na listama fobija naišla na mnoge, možda manje primetne i prisutne fobije. Na primer Alliumphobia (strah od belog luka), Cathisophobia (strah od sedenja), Francophobia (strah od francuza) su na ovim listama ali strah od fotografije ne. Strah od fotografisanja bi trebalo da spada u socijalne fobije ili neuroze jer je usko povezan sa socijalnom percepcijom i procesom i statusom. Kao i u slučaju zabranjivanja fotografisanja npr. strateških objekata, ne treba mešati fotografiju kao objekat i njegovu upotrebu (u dobre ili loše svrhe). Dokle god imamo kontrolu nad svojom fotografijom, ona nije "opasna". Problem nastaje kada nas nepoznata osoba fotografiše i kada je sudbina te fotografije za nas nepoznata. Savremeni mediji još više pogoršavaju ove strahove. Šta ako vidite svoju fotografiju na Internetu sa nekim neprikladnim komentarom kao što ste videli fotografiju neke anonimne osobe pa ste se i sami smejali koliko je blesavo "ispala" na slici? Malobrojni su ljudi koji bi rekli da ih nije briga šta misle o njima nepoznate osobe a da njihovi prijatelji ionako dobro zanju kakvi su oni ustvari.
Savremeni strah od fotografije je strah od gubitka kontrole nad svojom personom (načinom na koji nas drugi vide) a čini mi se da je strah najviše usmeren na to kako ćemo sebe videti na fotografiji. Dešavalo mi se da pri komentarisanju fotografije sa osobom koja je na fotografiji dobijem potpuno suprotna mišljenja. Dok većina ljudi tvrdi da je osoba na fotografiji zanimljiva i sasvim "normalna", osoba koja je na slici tvrdi da nikada lošije nije "ispala" (ovo ispadanje na slici je fenomenalna opisna reč). Šta te osobe vide što drugi ne vide? Verovatno vide sebe kako bi želeli da ih drugi vide ali ta slika se ne poklapa u bitnim elementima sa prikazom na fotografiji. Drugi ljudi će nas ipak videti bliže onome što je na slici nego onome što mi želimo. Fotografija je tu da nam to "natrlja" pod nos.
Volim kad i u lingvističkom smislu vidim odraz odnosa prema nekoj pojavi ili nečemu (a to je skoro uvek slučaj, pa me lingvistika prilično privlači). Na primer, ima nečeg surovog u uzimanju fotografija naspram pravljenja fotografija. Na mnogim jezicima se fotografije uzimaju : to take photo (eng.), tomar foto (esp.), prendere foto. Fotografisanje je u određenoj meri zaista uzimanje, izdvajanje, apstrakovanje. Da li uzimamo ili pravimo fotografije definiše i naš odnos prema fotografiji i prema subjektima koje snimamo. Da li smo lovci koji pucaju fotografije (shoot photo) ili smo umetnik koji prepoznaje fotografsku kompoziciju i pravi sliku? Ponekad se ista osoba oseća lagodnije ispred objektiva jednog fotografa nego ispred objektiva drugog. Verovatno se niko ne oseća prijatno kada je na nišanu. Neki poznati i uspešni fotografi koji su imali priliku da fotografišu pripadnike različitih kultura kažu da je neophodno ostvariti prisan kontakt i stvoriti poverenje kod ljudi koje želimo da fotografišemo. Oni najčešće provode vreme sa njima i učestvuju u svakodnevnom životu pre nego što se dovoljno opuste i povrate prirodnost koju fotograf želi da zabeleži. Prema tome, stav fotografa, njegova gestikulacija, socialne veštine i pristup su bitan element koji može da stvori neprijatan ili prijatan osećaj kod osoba koje se fotografišu.
Ispadanje na fotografiji je definitivno najsmešniji izraz koji opet mnogo toga govori o odnosu prema ličnim fotografijama. Nikad nisam čula da je neko zadovoljan kako je ispao na slici za dokumenta. Sad kada možemo da vidimo fotografiju na displeju aparata odmah po slikanju, uslikani odmah trče ka fotografu da vide kako su ispali a oni zahtevniji traže ponavljanje slikanja jer po pravilu nisu zadovoljni. To ispadanje zapravo govori o nervozi zbog nedostatka bilo kakve kontrole nad slikom i utemeljeno očekivanje da nećemo videti adekvatnu sliku sebe, usklađenu sa onim što verujemo da je realno, već nešto što je slučajno ispalo.
Fotomontaža predstavlja još jednu potencijalnu opasnost zbog koje ljudi mogu da strepe od fotografisanja. Taj strah je uvećan pojavom digitalne tehnologije koja svakome daje mogućnost da primeni fotomontažu manje ili više uspešno i naravno, uvek se očekuje sa negativnim ciljem.
Ljudi se često brane od fotografisanja smatrajući da nisu fotogenični. Ovaj izraz se koristi za osobe koje uvek izgledaju bolje na fotografiji nego u prirodi, što je naravno povezano i sa estetskim merilima vremena. Međutim, fotogeničnost se u fotografskom smislu ne odnosi samo na subjekte, već i na svetlosne, prostorne i strukturalne elemente u kojima se fotografiše.
Volim da fotografišem ljude samo kada su udubljeni u neku aktivnost (koja nije poziranje). Lično me ne interesuju fotografije na kojima su se ljudi potrudili da naprave svoj najbolji izraz lica za koji smatraju da je fotogeničan. Sa druge strane mi je zabavno da gledam kako ispred objektiva neko zauzme kontrapost, blago se nasmeje, napući usta, sagne glavu malo na dole a pogled usmeri ka objektivu (kao opasan pogled). Vežbali su ljudi sigurno. Trudili su se da, kad već ne mogu da pobegnu od slikanja, bar daju sve od sebe da na slici izgledaju što bolje.
Na Internetu je moguće naći više sajtova sa savetima koji pomažu da izgledate lepše, tanje, privlačnije na fotografijama.
Sa druge strane, možda je od koristi pomenuti ljude koji obožavaju da ih fotografišu. Možda njihov način posmatranja ovog (za nekog) problema, može da otkrije i koren straha koji nisam uspela da dotaknem. Osobe koje vole da se fotografišu su zadovoljne svojom predstavom na slici. One su vešte u kontroli sopstvene ekspresije i žele da budu primećene. Naravno da nema ničeg lošeg u tome. Ipak, postavlja se pitanje, čemu uopšte služe ove fotografije? Za jednokratnu i vremenski ograničenu primenu? Za budućnost, kada će ljudi na njima analizirati modu, estetska merila, sociološke podatke...?
Proizvođači fotoaparata se ovom problematikom bave i više nego što sam bar ja očekivala. Moj fotoaparat ima pregršt glupavih funkcija posvećenih fotografisanju portreta. Na primer face detection. Kako piše u uputstvu, ova opcija prepoznaje lica i fokusira objektiv na njima tako da ona budu maksimalno izoštrena. Još debilnija je opcija smile shot. Kada je ona uključena, ekspozicija ne počinje dok se osoba ispred objektiva ne nasmeje. Ne priznaje se ciničan osmeh. Mora da bude iskren, od srca.
A evo i rezultata istraživanja Fuji-a koje se bavilo neprijatnim osećajem pred objektivom:
Više od 73 % žena i skoro 50% muškaraca se oseća neprijatno ispred fotoaparata. Ovo su rezultati ankete koju je sproveo FUJIFILM U.S.A., Inc. u želji da otkrije zbog čega su ljudi unervoze kada neko želi da ih fotografiše.
Ispitanici su još odgovorili i da su težina i frizura glavni razlozi njihove "fotografofobije". 44% ispitanika bi radije pralo veš, 34% plaćalo račune a 18% bi pre išlo kod zubara nego da pozira fotografu.
Dok bi neki radije ostali što dalje od fotografa, mnogi su odgovorili da postoje određeni faktori koji bi fotografisanje učinili prijatnijim. Više zadovoljstva svojim izgledom (52.9%), pomoć oko frizure i šminke (35.9%), odgovarajuća odeća (26.3%) i zajedničko slikanje sa porodicom i prijateljima (27.1%) su bili na vrhu ove liste.
Dakle, ni traga ni glasa o strahu da ćemo se pretvoriti u objekat. Pravi strah je da ćemo sebe videti onako kako se ne zamišljamo a, što je još gore, to će da vide i drugi ljudi.
Jednom mi se desilo da me je na mom stresnom profesorskom radnom mestu, jedna studentkinja fotografisala i to sa sve blicom. Tada sam počela da se ozbiljno pitam zašto me je to na trenutak zbunilo, kada i ja često to radim (doduše bez blica jer mi to deluje suviše grubo). Odgovor je uvek sa druge strane fotoaparata.
Kako da napravite infracrvenu masku koja će sakriti vaše lice od fotoaparata :
Invisible Mask - video powered by Metacafe
Нема коментара:
Постави коментар