Analogija

Ponekad volim da sve svoje analogne fotoaparate poređam i gledam. Proveravam da li je sve OK. U poslednje vreme to radim češće. Valjda sam se uželela tog starog koncepta fotografije, filmova, razvijanja. Sa tim ide i razvijanje starih i privremeno zaboravljenih, naravno neobeleženih filmova. Sad to u foto-radnji završavaju za sat vremena i skeniraju, narezuju na CD, tako da je iščekivanje kratko a to što ne moram da skeniram slike je baš slatko.

Čovek tako može da doživi razna iznenađenja. Kao što sam ja doživela skoro sa jednim filmom koji je nerazvijen stajao u torbi na dnu ormana zajedno sa gomilom propalih fotografskih eksperimenata. Nisam znala ni od kada je ni odakle je. Imala sam neke ideje. Na primer da je to neki 7. film sa letovanja u Turskoj (6 sam već razvila odmah po povratku). Ili da je to sa nekog ludačkog "foto sešna" za promo materijal muzičkog benda koji nisam razvila jer je prethodnih 5 bilo dovoljno. Potajno sam se nadala da je film sa mog prvog letovanja na Braču koji nisam razvila smatrajući ga za "propast" jer mi se tada I put pokvario moj Nikon.


Ali nije bilo ništa od toga. Kada sam došla da preuzmem CD sa skeniranim razvijenim filmom, čovek u foto-radnji (kako li se zove to zanimanje? foto radnik?) je osetio potrebu da mi pokaže kako je fino "izvukao" slike sa mog bajatog filma. Gledamo tako on i ja u monitor foto radnje na kom se vide izlomljene ambasade, ispljuvani ostaci prozorskih stakala, vatrom oprljene zastave, razbijeni faks aparati, sočne psovke crvenim autolakom na pelim fasadama... Kažem ja foto-radniku da je on to nešto pomešao i da ja to nisam slikala. Mora da je neki novinar. Ipak, radnik ne dozvoljava ni tračak sumnje. On je ubeđen da sam ja to slikala na demonstracijama zbog priznavanja Kosova. Nema šanse!!! Pa još sa Nikonom?!!? A na slikama nigde ljudi. Samo posledica njihovog bezumnog divljanja. Na stranu to što ja u tome nikada ne bi učestvovala. Da skrati čovek raspravu samnom, kaže mi lepo da niko nije ni donosio film na razvijanje tog dana i da su fotografije moje i tačka. Uzmem taj gnusni film i CD pa ću kod kuće da meditiram otkud je došao.


I jedna je slika odala poreklo filma. Prazan Bulevar Revolucije (sada Kralja Aleksandra). Nigde žive duše. Trepću semafori bez smisla. Bombardovanje. Ni foto-radnik ni ja nismo ni u jednom momentu pomislili na bombardovanje. Šta li to znači? Da li mi to želimo da budemo ljudi koji nikada nisu bili bombardovani? Neki fensi Evropljani? E neće moći. Analogija je tu da nas podseti kad se najmanje nadamo da ćemo biti podsećeni. Nije letovanje. Nije ni bend. Na svu sreću nisu ni demonstracije povodom nezavisnosti Kosova (to bi ipak značilo da sam potpuno luda što je gore i od bombardovanja, a taj "Kosovo za Nike" skup je za mene još više poražavajući od bombardovanja).


Setim se tako svega. Kako sam kao neki ludi arheolog danju prebirala po razrušenim lokacijama u mom komšiluku (to je bilo izuzetno plodno arheološko polje puno MUP-ova, SUP-ova, generalštabova, Ministarstava ali i Ambasada - tek da se vidi i osvetničkih ruku delo) a noću po praznim ulicama. Onda se podsetim i da je za mene fotoaparat i sigurnosni element. Sa njim se osećam kao da imam neku jasnu svrhu. Volim da mislim da sam na nekom zadatku, na nekoj mojoj misiji. Tih dana mi je bila potrebna neka struktura koja ne bi zavisila od rasporeda vazdušnih operacija Alijanse. Strukturirala sam vreme kroz te fotografske šetnje. A sad znam i zašto je film zaostao u "razvoju". Uopšte mi nije bilo važno šta je na slikama kada je struktura dana postala klasična "evropska". Možda sam i želela da ih nema kao što sam želela da se bombardovanje nije desilo. Možda sam se stravično uplašila da sam luda kada sam otkrila da mi se pomalo i sviđalo to što je neko drugi kriv za okolnosti u kojima sam se našla.

Analogiji je sve jedno šta sam mislila. Njena funkcija je da zabeleži podatke i ona je tu funkciju ispunila, hladno, bez pogovora. Čak i posle 10 godina. Čak i mnogo godina po isteku roka trajanja filma (dobro, foto-radnik je malo "pogurao" tu žilavu foto emulziju). Moje je da se suočim sa sobom od pre 10 godina. Analogija nije tako krhka kao digitalna fotografija. Nema tu slučajnog nestajanja, virusa koji "jedu" podatke, delete, undo i ostalih. Koliko sam puta videla bačene filmove pored kontejnera. Vlasnik se nadao da je to analogni delete. E, nema toga. Sve će to da završi na Kaleniću i na drugim buvljacima. Svi će moći da vide ono što je naivčina hteo da nestane.