Kad sam počela da se interesujem za muziku i smogla hrabrost da odem sama u prodavnicu ploča u Beograđanci, nisam imala pojma šta bi trebalo da slušam. Za rođendane sam dobijala razne ploče od svojih drugova i drugarica iz razreda (koje su verovatno birali njihovi roditelji ili starija braća i sestre), tako da sam tada već shvatila da ne mogu da se oslonim na ove "dobavljače" i njihov izbor i da moram sama da se potrudim da pronađem ono što bi moglo da odgovara mojim tadašnjim "muzičkim potrebama". Ponekad bi pronašla neku recenziju u "Rok 82" ali mi ništa ne bi bilo jasno (baš sam bila mala), tako da bi već do prodavnice, dodatno uzbuđena zbog treme od prodavačice/prodavca, zaboravljala po šta sam pošla. U Beograđanci su se ploče prodavale na II spratu, iza odeljenja sa kružno postavljenim štofanim odelima (valjda su ona služila da neutrališu zračenja iz rok/pop sektora). Muzička "radnja" je bila odvojena od ostatka prostora i iznad širokog prolaza je crvenim, plavim i žutim neonskim slovima bilo ispisano nešto tipa "Ploče i kasete". Od ulaza, desno su bili pop i rock a levo narodnjaci (valjda jer je i srce sa leve strane). Ploče su stajale iza prodavca a ispred njega su bile kasete ispod staklenog pulta. E tu je bio problem. Čim uđete u taj prostor i skrenete desno, odmah vas odmere i ide ono poznato "Devočice ili dečko, šta si već? Šta ti treba?" (bila je i ona varijanta koju najviše mrzim i dan danas : "šta trebaš?"
"Trebujem da te ubijem" - pravih se reči uvek kasno setim. Tada sam samo pokunjeno zurila u kasete ispred sebe u nadi da ću bolje da vidim omot, pa da ću brže da odlučim šta TREBAM i skinem napetost koja struji u vazduhu, izmešana sa optuživanjem, osuđivanjem i ko zna kojim još teškim mislima. U toj napetoj situaciji, sa ograničenim budžetom za muzičko obrazovanje koji ne dozvoljava greške i ograničenom, vrrrrlo ograničenom ponudom na tržištu (to je bilo pre one prodaje ploča ispred SKC-a a u vreme berzi u SKC-u za koje sam bila mnogo mala i suviše stidljiva), odlučujući faktor selekcije za mene je bio omot. Ploče su bile suviše udaljene da bi mogla lepo da osetim "auru" artwork-a pa su mi kasete služile kao tumbnail-ovi preko kojih sam se informisala (većina izdanja su bila na oba nosača zvuka).
Kasnije, kad sam stekla malo samopouzdanja i profilisala (kultivisala) svoj audio-vizuelni ukus, omot ploče je ostao važan faktor u formiranju slike o očekivanom audio sadržaju. Čak i u vreme razbuktalih crvenih kontejnera ispred SKC-a punih piratskih CD-ova i "originala" iz Bugarske, blenula bi u oskrnavljene omote istačkane izbledelim kertridžima epson, hp ili kojih već štampača. Nije da sam se žalila - kupovina u crvenim kontejnerima je za mene tada bio jedini način da dođem do pojedinih izdanja i jedna od prilika da saznam nešto novo.
Omot ploče, vizuelna aura koja nas je privlačila ili odbijala, kao da je imao samo privremenu vezu sa muzikom. Smanjenjem formata na CD veza je prešla u rutinu da bi se potpuno okončala downloadom i mp3 formatom.
Peter Saville, dizajner omota albuma Joy Division, New Order, OMD i mnogih drugih, izjavio je u avgustu 2008. da je dizajn omota muzičkih albuma mrtav. Mrtav ili ne, za mene je album artwork i dalje bitna informacija, čak i ako je mali kvadratić na ekranu iPod-a.
Upotreba fotografije u dizajnu omota muzičkih albuma se mnogo razlikuje od fotografije na svakodnevnim predmetima, mada bi po formi mogla da se stavi u istu kategoriju (predmet i fotografija koja mu daje dodatno ili novo značenje). Ipak, zajednička veza i identitet koju su decenijama gradili fotografija i popularna muzika, stvorila je novu, autentičnu umetničku formu. Od 1938. kada je umetnički direktor Columbia Records, Alex Steinweis osmislio koncept omota ploče do današnjih dana digitalnih "omotčića" muzika probija u vizuelni svet magičnim jezikom kvadratnih umetničkih dela u kome fotografija ima veliki udeo.
Ummagumma - Pink Floyd
1969, Harvest/EMI
Pokušavajući da se setim koji je omot sa fotografijom prvi privukao moje interesovanje i čija me je "aura" uvukla duboko u muziku ispred koje je stajala fotografija nisam uspela da prizovem u sećanje ništa što sam videla pre omota duplog albuma Pink Floyd - Ummagumma.
Fotografija ima likovnost i estetiku snapshota, toplinu porodičnog albuma i pomalo idiličnu atmosferu iz vikendice. Ali sve to samo na tren, jer je na fotografiji sve pažljivo isplanirano, brižljivo odabrano i aranžirano. Pomalo uznemirujuće i u formi zagonetke, svi elementi usled pažljivijeg posmatranja počinju da pune svoj simbolički buffer, da bi sklapanjem ponovo u celinu, fotografija dobila potpuno drugačije značenje.
Na slici se vide članovi benda koji zauzimaju različite položaje u kompoziciji tako da vode pogled posmatrača iz prostorije, kroz vrata ka zelenoj livadi i prirodi. Gilmour sedi na stolici, iza njega, takođe sedi ali na zemlji, Waters, iza njega (stoji i posmatra nebo ili nešto na nebu) Mason a sasvim u pozadini, leži sa nogama podignutim u vis četvrti član, za koga možemo da zaključimo da je Wright (jer on nedostaje u postavci) mada mu se lice ne vidi. Posmatrač, tj. fotograf je u prostoriji i njega, tj. nas posmatraju prve dve osobe, dok su druge dve fokusirane na nešto drugo. Mason posmatra nešto na nebu, možda aludirajući na pesmu "Set the Controls For the Heart of the Sun"?
Nameštenost scene potenciraju i slova na podu koja su poređana tako da piše ime benda, sugerišući i na ovaj način prisustvo fotografa koji ih je verovatno tu postavio. Na podu se takođe nalazi boca (ćup) sa reflektujućom površinom na kojoj se vidi odraz nečega što se ne razaznaje a što bi mogao da bude fotograf. Na zid je naslonjen omot druge ploče na kojoj piše "Gigi", što meni danas ništa ne znači ali je tada, 1969. verovatno moralo da ima neku poruku. Storm Thorgerson, član Hipgnosis-a koji je dizajnirao ovaj i još mnoge druge poznate omote kaže da je "Gigi" ubačen da bi se inicirale rasprave i provocirale debate i da nema nikakvo posebno značenje. Inače, "Gigi" je film koji su mnogi kritičari zvali eskapističkom bajkom a sa fotografije na albumu Ummagumma je izbrisan, retuširanjem u američkoj i australijskoj verziji, navodno zbog problema sa autorskim pravima.
Omaž fotografiji sa Ummagumma omota - autor: Geppelin
Slika koja stoji na zidu nosi glavnu poentu fotografije. Ona podseća na Ešerove paradoksalne kompozicije jer je na njoj slična kompozicija koju vidimo na omotu samo je raspored članova benda drugačiji. Onda unutar te slike, na zidu je opet ista takva slika, pa ista takva slika, u 4 kombinacije, da bi se niz ipak završio tako što se na poslednjoj slici na zidu vidi omot prethodnog albuma "A Saucerful of Secrets". Uvek sam se pitala, da li je autor ovog koncepta želeo da sugeriše da smo i mi koji držimo omot ustvari u samoj slici koju drži neko drugi, koga drži opet neko drugi...
Ideja slike u slici, lutke u lutki (babuške), kutije u kutiji (kineske kutije) ima uvek sličnu simboliku - neograničenost ljudske svesti. Kao što je Zemlja deo Sunčevog sistema a on opet deo galaksije a galaksija deo sistema galaksija... Slično sistemu fraktala gde se celina sastoji od istih delova koji se opet sastoje od istih tih delova, fotografija na omotu je konstruisana tako da simboliše koncept benda Pink Floyd. Kako se menja raspored članova na svakoj slici u slici kojih ima 4 (koliko i članova), možemo da zaključimo da je svaki deo grupe isti odnosno sličan celini koju gradi (kao kod fraktala). Pošto se niz koji simboliše beskonačnost ljudske svesti, završava omotom albuma "A Saucerful of Secrets", moguće je da on predstavlja deo nesvesnog koje se sadrži i u svesnom ili deo prošlosti koji se nalazi u sadašnjosti.
Storm Thorgerson je u knjizi "Hipgnosis / Walk Away Rene" napisao o ovoj fotografiji: "Bili smo zaiteresovani za poređenje mentalne perspektive (slika na zidu) sa fizičkom perspektivom (ljudi u bašti) "
Zvučni sadržaj albuma je na sličan način organizovan. Na jednoj ploči se nalaze samostalne kompozicije svakog člana benda snimane u studiju dok je druga snimana "uživo" i na njoj je jedna od kompozicija Syd Baretta, misterioznog člana koji je u to vreme napustio Pink Floyd. Zanimljivo je i to što se grupa u svojim kasnijim radovima često vraćala na ovu ploču, koristeći semplove ili simboliku koja ukazuje na nju, kao da je ona svesno bila konstruisana kao manifest budućeg delovanja.
Zadnja strana omota
Na zadnjoj strani omota je fotografija uredno složenih instrumenata, do najsitnijih detalja, sa roudijem Alan Stiles-om i Peter Wats-om, na pisti aerodroma. Ovaj koncept, koji me je uvek asocirao na sklepani muzički avion, je predložio Mason. Kompozicija je simetrična sa strogom centralnom perspektivom i podseća na frontalne fotografije aviona koje treba da prikažu snagu i moć.
U vreme kada je objavljen ovaj album, eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama i putovanja u nesvesno su bili moderni pa je i popularna kultura koketirala sa njom. Fotografije na ovom albumu vrlo jasno reflektuju psihodelični efekat muzike čiju "auru" prenose kroz konstruisane scene.
Нема коментара:
Постави коментар