Nisam uvek imala sreću da otkrivam muziku kroz omote albuma. Najčešći slučaj su bile kasete, koje su bile kopirane kod nekog ko je imao "dvokasetaš". Ponekad su odlučujući albumi presnimavani na hrom dioksid kasete (kao duže će da traje) a nekad preko "Splitskog leta '82" kad nije bilo novih kaseta u blizini. Susret sa originalnim artwork-om nakon 1000 slusanja sa već razmagnetisane i nekoliko puta sažvakane kasete, sličan je otkrivanju novog unutrašnjeg dvorišta u kraju koji znate "kao svoj džep". U oba slučaja sam se osećala pomalo svečano. Kao da mi je ukazana "čast" da vidim nešto što pre toga nisam smela ili nije trebalo da vidim. To su bili momenti u kojima se menjala "geografija" mog kraja i muzike koju volim. Takav je bio moj susret sa omotima Joy Division.
Closer, Joy Division, Factory - FAC XXV, 1980. Dizajn omota :Martyn Atkins i Peter Saville fotografija: Bernard Pierre Wolff
Dugo sam mislila da je Peter Saville za ovaj omot izabrao neku vrlo detaljnu grafiku iz perioda Romantizma, tako da je za mene bilo otkrovenje kada sam shvatila da se zapravo radi o fotografiji. Aranžirana scena Oplakivanja, tako da podseća na neku od slika starih majstora je ustvari fotografija nadgrobnog spomenika. Autor je Bernard Pierre Wolff, francuski fotograf koji je postao poznat zahvaljujući pojavljivanju njegovih fotografija "Oplakivanje Hrista" i " Tužni Anđeo" na omotima ploča "Closer" i "Love Will Tear Us Apart" (EP). Obe fotografije pripadaju seriji koju je Bernard snimio na groblju Staglieno u Đenovi (poznatom po skulpturama-nadgrobnim spomenicima prirodne veličine i vrlo realističnog stila, tako da deluju kao život zamrznut u trenutku). Bernard je često u svom radu koristio motiv okamenjenih i statičnih figura ili zamrznutog pokreta, tražeći u istom kadru i život kojim bi akcentovao krutost figure.
Bernard Pierre Wolff - Kairo, Egipat, 1979 : Krojač
Fotografija skulpture koja predstavlja oplakivanje Hrista (rad Demetria Paernia za porodičnu grobnicu Appiani) objavljena je u časopisu Zoom gde ju je uočio Peter Saville. Ian Curtis je izvršio samoubistvo pre objavljivanja albuma, tako da su mnogi tumačili izbor fotografije u tom svetlu. Međutim, ono što je za mene mnogo zanimljivije je da je fotografija izabrana mesecima ranije, pre smrti Iana Curtisa i da ju je on izabrao kada mu je Savlle pokazao. Mislim da sam izbor ove fotografije od strane Curtisa predstavlja tihi šapat o onome što se spremao da učini, koji kao što to uvek biva, niko nije ozbiljno shvatio a možda ni čuo.
Peter Saville je odlično poznavao senzibilitet JD (samim tim i Curtisa) tako da se dela koja je napravio za njihove albume jasno razlikuju od bilo kog klijent/dizajner proizvoda. U to vreme je bio zainteresovan za umetnička dela romantičara i to izbor ove fotografije jasno pokazuje. Nedefinisan bol (ali težak kao kamen), nihilizam i beskonačna ljubav kao paradoks prethodnom, izbijaju iz zift crnih ploča JD dok njihovi omoti ne obećavaju ništa drugo osim te supstance. U tome je njihova neobično snažna energija koja se prenosi kroz minimum likovnih elemenata (čak nema ni imena benda na omotu). Možda su mi zbog toga njihove ploče delovale kao da imaju 100 kila?
Sama scena na fotografiji je ikonična i lako prepoznajemo elemente mnogo puta viđene u evropskom slikarsrvu. Chiaro/scuro postignut upotrebom veštačkog osvetljenja, intenzivira dramatičnost prizora koji zbog njega deluje kao pozorišna scena. Fotograf je svetlom akcentovao tri tačke na skulpturi: figuru koja se u svom bolu, u klečećem stavu savila, priljubivši glavu uz zemlju (naglašavajući bol zbog smrti drage osobe); pokojnika koji leži na odru, koji deluje kao da i sam svetli i tim svetlom obasjava lice osobe sa leve strane. Statične kamene figure, dobile su sablasni život zahvaljujući ovim akcentima. Ovo nije klasična fotografija nadgrobnih spomenika kakve se mogu videti kod pasioniranih „gotic-fotografa“ jer ne postoje elementi koji bi jasno ukazivali da se radi o grobnici.
Međutim, Peter Saville ju je vratio u nadgrobni kontekst, kombinovanjem ostalih grafičkih elemenata. Tipografija korespondira sa fotografijom na skoro beloj podlozi, asocirajući na natpis sa nadgrobnog spomenika. Reč "Closer" je kao uklesana u omot, prilično uznemirujuće asocirajući na brojke koje prikazuju datum odlaska kome smo svakim uzdahom bliži. Između dva datuma na svakom nadgrobnom spomeniku, nalazi se čitav život, ovde sveden na jednu reč - closer. Način na koji tipografija indeksira fotografiju je toliko ubedljiv da je to ono što je čini uznemirujućom. Nema imena Joy Division - apsolutno ništa ne remeti ovaj odnos.
Love Will Tear Us Apart 12" Factory, 1980. FAC XXIII.XII, Dizajn omota: Peter Saville fotografija: Bernard Pierre Wolff
Ne znam da li je davanje utiska drugačije teksture materijalima putem štampe bilo nešto potpuno neočekivano u dizajnu omota ploča 80-ih ali na mene i dan danas ostavlja poseban utisak. Ideja da se nešto što osećamo čulom dodira prenosi vizuelnim putem me ponekad opseda (naročito me interesuje obrnuti smer: kako vizuelni stimulans može da se prenese kroz taktilni osećaj; ili, kako slepom čoveku objasniti neku boju?). Omot singl ploče Love Will Tear Us Apart ima preko cele površine (i sa prednje i sa zadnje strane) fotografiju teksture metala koji je specijalno pripremljen, dodavanjem mrlja i utiskivanjem slova, kao i uvek kada je u pitanju Saville, sa minimumom podataka. Prema izjavi autora, ideja je bila da se prenese "urbani" duh muzike Joy Division a materijal ili taktilni osećaj koji najbolje opisuje ovaj duh je metal, odnosno metalna površina. Metal je hladan i čvrst ali u ovom slučaju ne deluje tako. Nema sjajnih površina ili rđe, tako da je ova fotografija često bila interpretirana kao slika teksture kamena. Smrt Iana Curtisa je takođe uticala da se tekstura metala shvati kao tekstura kamena sa nadgrobnog spomenika. Tom utisku doprinosi ponovo tipografija i raspored elemenata koji asociraju na nadgrobnu ploču. Još jednom je Saville virtuoznom igrom grafičkih elemenata i fotografije stvorio delo prepuno asocijacija i uznemirujućih pitanja bez sigurnog odgovora.
Нема коментара:
Постави коментар