Šta je u sredini haosa?

Siouxsie and the Banshees, Tinderbox, 21. april 1986,Polydor
fotografija: Lucille Handberg, dizajn omota: Billy Houlston

Čarobna kutija u koju su spakovana sva magična rešenja, koju otkrivamo slučajno, kada se najmanje nadamo, ustvari u onim situacijama koje su beznadežne, ima moć da potpuno preokrene okolnosti kao da ih je promešao uragan i od njih stvori nešto neverovatno dobro. Zapaljiva kutija, kutija za kresivo (šibice) - tinderbox, puna potencijalno zapaljivih, prosvetljujućih stvarčica, rešila je sve probleme vojnika iz Andersenove bajke. On je paleći čarobne šibice prizivao moćne, strašne pse koji su neumorno udovoljavali svakoj želji koja bi mu pala na pamet, spasli ga sigurne smrti, pobili sve njegove neprijatelje i doneli mu princezu na svojim leđima.

Posmatranje haosa izvan haosa izaziva uzbuđenje i divljenje. Kako je unutra? Verovatno je u samom središtu jezivo mirno i zaglušujuće tiho dok parčići sveta lete okolo sumanutom, neumoljivom snagom. Tornado koji devojčicu Doroti u "Čarobnjaku iz Oza" vodi na mesto o kome mašta - gde ne postoje nikakve nevolje, je jedna od privlačnih slika "nebeskog usisivača" koji će nas odvesti na mirnije i lepše mesto pošto nas prvo dobro (ali na sreću) kratko prodrma.

"Zapaljiva kutija" na kojoj besni snaga usisavajućeg vetra govori o njenom žestokom, moćnom i uzvišenom sadržaju. Crveni ton dodat, inače originalno crno-beloj fotografiji, ubrizgava snagu i snolikost čitavom prizoru koji je smešten u okvir nalik na pozornicu. Time fotografija tornada postaje metafora za bend i muziku koju on stvara a nas smešta u ulogu "lovca na tornado" koji je dovoljno blizu da mu reka adrenalina prostruji kroz telo zbog mogućnosti da ipak bude uvučen nepredvidivom snagom.
Biti tornado ili biti neko čija je metafora tornado, znači biti u neprekidnom haosu, premeštati se sa mesta na mesto...sam, dok te drugi sa strahom, divljenjem i mržnjom posmatraju kako u samo svom haotičnom svetu nastaješ i umireš bezbroj puta. Za one koji maštaju o nečemu što nikada nisu videli/čuli a što je u sredini haosa, Tinderbox nudi prosvetljenje ali ne garantuje ništa osim opasnosti.

Izbor fotografije i njeno smeštanje u kontekst pozornice i omota je toliko eksplicitna i ekspresivna poruka da ne daje prostor za bekstvo. Već nakon prvog pogleda ste upleteni, usisani i ne želite ništa drugo osim da otvorite (daunloudujete) Tinderbox u nadi da će snaga tornada promešati svaki skriveni kutak vaše duše.

"A funnel within a funnel" - Lucille Handberg, 1927.

Originalna fotografija je jedna od najpoznatijih fotografija uragana koju je snimila Lucille Handberg 8. jula 1927. godine blizu gradića Jasper u Minesoti. Fotografija nosi naziv "A funnel within a funnel" zbog oblika tornada koji deluje kao "odžak u odžaku".


Slušam Tinderbox i čekam da komadići koji lete u haotičnom ali uređenom vrtlogu dobiju oblike moćnih pasa koji će svaku želju preneti iz oblaka snova u realnost.


__________________________________________________________________


Interesantno je da se ova fotografija, doduše drugačije obrađena i u potpuno drugačijem kontekstu pojavljuje i na omotu albuma Stormbringer, Deep Purple iz 1974. godine. Ova podudarnost najbolje govori o konotaciji koja potpuno menja simboličku poruku fotografije.

Kutija u Pandorinim rukama

Da li je pritisak na okidač fotoaparata u jednom trenutku života, strela koju odapinjemo ka sopstvenom srcu u budućnosti?

"Vaše je samo da klinete a mi ćemo se pobrinuti za ostalo" - rekao je odavno Eastman Kodak.
Šta je to o čemu će se pobrinuti? Kako je to olako dato obećanje u marketinškom žaru? Zavodljiva ideja da će se neko pobrinuti za sve što sledi kao posledica našeg kliktanja čini da se u svim našim malim i velikim životnim ritualima oslonimo na dugmence "čarobne kutije" koje će trenutke učiniti večno mrtvim. Šta sledi posle?

Organizovanje sećanja u porodične i lične albume, foldere na internim i eksternim hard diskovima, dvd, cd, flickr, facebook...
Šta će sve to značiti za nas kada se sećanje izobliči, kada se konstelacija odnosa promeni, kada oni što su bili tu ne budu više sa nama? Da li ćemo zaobilaziti foldere po hard disku i trpati albume na dno fijoke ili u podrum? Da li ćemo poželeti da ih obrišemo i pocepamo u jadnom uverenju da ćemo poništiti trenutke koji su promenili značenje i koji su zauvek mrtvi.
Fotografija svedoči o smrti trenutka i o nepromenjivosti prošlosti. Svedoči i o nepostojanju budućnosti. Time nas bolno uči da postoji samo sadašnjost. Bezbrižna, kompulsivna igra - ritual beleženja i skladištenja, tek u budućnosti otkriva svoju ozbiljnu stranu.

Fotografisanje je proces kroz koji se trenutak stvarnosti vidi, beleži, prikazuje a kasnije tumači kroz specifičnu prizmu vremena. Fascinacija fotografijom se oslanja na njenu moć da pruži fragmentarno osećanje vremena, života, sveta - isto ono osećanje koje čini pojimanje vremena. Vreme se meri emocijama i sećanjima a u tom vremenu se gradi i značenje fotografija koje će jednom biti tačke "pomeranja" iz sadašnjosti.

I've been looking so long at these pictures of you
That I almost believe that they're real

Pictures of you, The Cure

Veliko pitanje - Prikaz ili kontekst?


Otvaranje starog porodičnog albuma je započinjanje posebne vrste prisećanja pri kome posmatrač ulazi u prostor i vreme slike. Poznavanje i prepoznavanje korica, sadržaja i hronologije albuma olakšava ovaj ulazak.
Kutija, album, fotografija, iskrzane ivice koje svedoče o premeštanju iz rama u ram, izgrebana lica, pocepani delovi, natpisi ispod slike ili na poleđini, druge slike ispred, iza, ispod i iznad, dimenzije (9x13 ili one veće, važnije nekada) - sve to govori da je fotografija objekat - predmet kao i drugi predmeti koji imaju svoju skrivenu i vidljivu istoriju. A onda, ispod te tanke glazure prikaza koji je nastao oksidacijom srebra ili broma ili još kompleksnijih hemijskih reakcija ili udarima elektrona o ekransko staklo izbijaju bujice priča i oštrice emocija koje celu interakciju pretvaraju u magiju, neobjašnjivu i nepredvidivu. Vreme, trenutak iz koga posmatramo prikaz i kontekst u kome se on posmatra svaki put čine igru drugačijom. Ono što se gubi je poimanje da je fotografija predmet. Prikaz postaje realnost za nas iako smo svesni da je ta realnost neuhvatljiva iluzija koja će već pri sledećem pogledu imati drugačiji oblik.
Intimne, lične, porodične fotografije šapuću onim što prikazuju a glasno govore kroz kontekst.

Trenuci posmatranja onoga što smo predatorski pažljivo "zgrabili" kroz kutiju koju smo držali nesvesnim pandorinim rukama, biće tačke u vremenu koje će nas na nepredvidiv način vratiti u sliku iza ogledala na koju niko nije spreman dok veruje da će se Eastman Kodak pobrinuti za sve ostalo.

Opipavanje tuge

Blede dugačke ruke se šire i zahvataju mračno bezoblično brdo. Izlaze iz rama male slike na debelom hladnom zidu kuće koja je ustvari železnička stanica Vitkovac. Treperavo peronsko svetlo ulazi kroz visoki prozor i slabašno osvetljava mračne oči koje kao sitne rupe besciljno i nepobedivo zure u sobu. Jutro donosi hrabrost i slika se pretvara u nevešt pokušaj da se opiše usamljena kućica na brdu u sumrak ili svitanje. Rupe su prozori na kući a blede ruke su blago svetlo na horizontu. Do mraka, ova slika će se ponovo pretvoriti u gutačicu duše, crnu rupu za malu decu.


Proganjajuće slike iz detinjstva su kao zalog ostale poluodrasloj osobi da se njima bavi. Ono što je proganjalo, na čudan način postaje ono što teši i uči. Postavlja pitanja na koja je moguće lako odgovoriti ali je odgovor jako teško prihvatiti.
Prepustiti se osećanjima, kao dete koje veruje da odrasli sve drže u rukama i da će se pobrinuti da sve bude u redu. Prepustiti se veri da sve kontroliše viša sila i ušuškati se u uverenju da će biti ono što mora ma šta mi radili. Crkva je usavršila i raširila ponudu ovih privlačnih, paperjastih "proizvoda". Samo treba verovati.
"Faith" je izronio baš iz čežnje za ovim stanjem verovanja i shvatanja lične nemogućnosti prepuštanja sudbini a potrebe za prepuštanjem bolnim osećanjima koji na čudan način prizivaju proganjajuće slike i mirise baš iz detinjstva kada je vera bila moguća i jednostavna.




Faith, The Cure, Fiction (1981.) Dizajn: Porl And Undy (budući Parched Art)



Zamagljena fotografija Parohije Bolton je proganjajuća slika iz detinjstva Roberta Smita koji je nakon otrežnjenja omotom albuma "Three Imaginary Boys" koji je izdavačka kuća kreirala za The Cure u šeretskom maniru, odlučio da mu je dizajn omota izuzetno važan te je "stvari preuzeo u svoje ruke". Integracija i povezivanje vizuelnog sa muzikom - vizuelna aura muzike, od tog trenutka je počela da vibrira sa omota The Cure. Možda je baš ovaj omot najbolji primer ove vrste uzajamne isprepletanosti koja jedna drugu čine celovitom.

Album je nastao iz atmosfere "opipavanja tuge" , iz praznine u kojoj se jedva naziru zamagljeni oblici i u kojoj se preispituje mogućnost odnosno nemogućnost vere. Robert Smit je govorio o svojoj čežnji i gotovo zavisti koju je imao prema ljudima koji su mogli da se prepuste veri u sudbinu i njenim brižnim rukama dok se suočavao sa smrću koja je predstojala majci Lol Tolhurst-a.

Priča o "porođajnim mukama" kreacije ovog albuma je možda najbolji "case study" o haosu u kome nema ni nagoveštaja strukture, praznini u kojoj je čovek sam, o preglasnim emocijama koje iscrpljuju telo do granice uništenja.



"The songs had a downward spiral effect on us. The more we played them, the more despondent and desolate we became. Most of the time I left the stage crying." - Robert Smith


Čelično siva fotografija na omotu je vizuelizacija tog ekstremno ličnog i intimnog kidanja. Proganjajuća slika iz detinjstva se pojavila kao lek koji će otvoriti ventil pre samog pucanja i potpune dezintegracije. Zamagljen pogled uperen ka crkvi Bolton Abbey je kao moćna metafora nemogućnosti verovanja, ne samo religijskog već i detinjastog.
Turneja ove melanholije je jasno pokazala da haos stvarno nema prijatelje. Publika je bila ekstremno neprijateljski raspoložena a ostali članovi grupe nisu mogli ni sami da podnesu teret "sudbine". I sama fotografija i omot izazivaju neprijatan osećaj. Ne slede nikakva pravila vizuelne privlačnosti. Skoro kao da se radi o naporu da omot ostane neprimećen i neželjen u šarenim rafovima prodavnice ploča.

Bolton Abbey

Parohija Bolton je jedno od mnogih mesta u Velikoj Britaniji koje je poznato po pričama o pojavljivanju duhova. Uglavnom se radi o duhovima sveštenika i o jakim mirisima tamjana (pogotovo u julu i danju). Ruševine katedrale iz 12. veka su i dalje tamo a pojavljuju se često u umetničkim delima.

Moža je interesantno "za priču" da se Robert Smith ovde venčao.

Bolton Abbey, Yorkshire, Turner, J. M. W. (1775-1851). c.1809 , British Museum

Voda je skoro kao orkestar

"Watch the muscles twitch

For a brand new switch..."

The Scream, Siouxsie and the Banshees, Polydor 1978.
Dizajn omota: Siouxsie and the Banshees, Fotografija: Paul Wakefield


Čini mi se da sam jedina osoba kojoj je na trećoj godini fakulteta bila propisana zabrana upotrebe plave boje na godinu dana usled opasnosti gubljenja "senzibiliteta" za ostali deo svetlosnog spektra. Kada razmišljam o toj neverovatnoj fanatičnosti i potrebi za stalnom obavijenošću vodom, plavetnilom i mirom setim se i da se tada u mojim ušima The Scream najčešće čuo. I baš kao što unutrašnji haos ima mnogo veze sa mirnom i glatkom vodom i plavetnilom kome je apsolutni opozit, tako je i fotografija na omotu The Scream savršena suprotnost onoga što se nalazi u njegovoj unutrašnjosti.



Sočivo i čovek potopljeni u vodu i svetlost koja je samo odjek prostora koji je ostao van u razređenom i kristalno jasnom vazduhu prave igru iz koje nastaje svet koji je ravnodušan pred onim što je van njega. Ta ravnodušnost, tako očigledna kroz kvadratni ram fotografije iz bazena, je gotovo sedativna. Anatomija i fiziologija nam ne dozvoljavaju da zauvek ostanemo tako komforno ukočeni i umireni u tom svetu. Možemo tek da sastavimo par minuta bez nekog pomagala u vidu boce napunjene "našim" svetom. Ruke, prsti, stopala u bazenu, odsustvo drugih životnih oblika, glatke pločice i precizno izvučene linije, učvršćuju osećaj zaštićenosti u izolaciji.

Siouxsie and the Banshees su nakon već intenzivne koncertne aktivnosti svoj prvi album The Scream obavili ovim svetom. U vizuelnoj komunikaciji potkulture u koju su se umrežili ova fotografija je svakako "zvučala" zbunjujuće na prvi pogled. Vrisak je prigušen i rasut vodom. Vapaj za svetom u kome može da se lebdi iz bazena u bazen baš kao u filmu The Swimmer (r. Frank Perry) (Odličan tekst o ovom filmu ) kojim je album inspirisan je odjek vrištanja koje tek vremenom počinje da se naslućuje iz hladnoće bele kože, plavetnila i crnila, geometrije na fotografijama Paul Wakefielda.

Svetla komora

U pauzi svratite ovde

SVETLA KOMORA

mislim da se isplati

XY 38

Pogledaj moju ruku,
pogledaj moje lice,
pogledaj sta nam se sprema
jer nacin na koji te gledam,
kako ti gledas mene
i kako mi gledamo stvari
postaje tacka na zidu,
malo crveno svetlo
koje prozdire vreme.
Ne zelim da bude tako!
Zadrzacu te za sebe,
posmatracu te krisom,
pretvoricu se u senku
i ako me jos uvek vidis
dodirnucu te nezno

Igor Mikić

Moj prijatelj i ja se nismo videli 100 godina. Ali moja fotografija i njegova pesma su se nasle, međusobno proizvele. Otkriven je još jedan aspekt fotografije. I to kroz nešto što je dugo stajalo zatrpano u mračnim vijugama fejsbuškog mnoštva.