"Vaše je samo da klinete a mi ćemo se pobrinuti za ostalo" - rekao je odavno Eastman Kodak.
Šta je to o čemu će se pobrinuti? Kako je to olako dato obećanje u marketinškom žaru? Zavodljiva ideja da će se neko pobrinuti za sve što sledi kao posledica našeg kliktanja čini da se u svim našim malim i velikim životnim ritualima oslonimo na dugmence "čarobne kutije" koje će trenutke učiniti večno mrtvim. Šta sledi posle?
Organizovanje sećanja u porodične i lične albume, foldere na internim i eksternim hard diskovima, dvd, cd, flickr, facebook...
Šta će sve to značiti za nas kada se sećanje izobliči, kada se konstelacija odnosa promeni, kada oni što su bili tu ne budu više sa nama? Da li ćemo zaobilaziti foldere po hard disku i trpati albume na dno fijoke ili u podrum? Da li ćemo poželeti da ih obrišemo i pocepamo u jadnom uverenju da ćemo poništiti trenutke koji su promenili značenje i koji su zauvek mrtvi.
Fotografija svedoči o smrti trenutka i o nepromenjivosti prošlosti. Svedoči i o nepostojanju budućnosti. Time nas bolno uči da postoji samo sadašnjost. Bezbrižna, kompulsivna igra - ritual beleženja i skladištenja, tek u budućnosti otkriva svoju ozbiljnu stranu.
Fotografisanje je proces kroz koji se trenutak stvarnosti vidi, beleži, prikazuje a kasnije tumači kroz specifičnu prizmu vremena. Fascinacija fotografijom se oslanja na njenu moć da pruži fragmentarno osećanje vremena, života, sveta - isto ono osećanje koje čini pojimanje vremena. Vreme se meri emocijama i sećanjima a u tom vremenu se gradi i značenje fotografija koje će jednom biti tačke "pomeranja" iz sadašnjosti.
I've been looking so long at these pictures of you
That I almost believe that they're real
That I almost believe that they're real
Pictures of you, The Cure
Veliko pitanje - Prikaz ili kontekst?
Otvaranje starog porodičnog albuma je započinjanje posebne vrste prisećanja pri kome posmatrač ulazi u prostor i vreme slike. Poznavanje i prepoznavanje korica, sadržaja i hronologije albuma olakšava ovaj ulazak.
Kutija, album, fotografija, iskrzane ivice koje svedoče o premeštanju iz rama u ram, izgrebana lica, pocepani delovi, natpisi ispod slike ili na poleđini, druge slike ispred, iza, ispod i iznad, dimenzije (9x13 ili one veće, važnije nekada) - sve to govori da je fotografija objekat - predmet kao i drugi predmeti koji imaju svoju skrivenu i vidljivu istoriju. A onda, ispod te tanke glazure prikaza koji je nastao oksidacijom srebra ili broma ili još kompleksnijih hemijskih reakcija ili udarima elektrona o ekransko staklo izbijaju bujice priča i oštrice emocija koje celu interakciju pretvaraju u magiju, neobjašnjivu i nepredvidivu. Vreme, trenutak iz koga posmatramo prikaz i kontekst u kome se on posmatra svaki put čine igru drugačijom. Ono što se gubi je poimanje da je fotografija predmet. Prikaz postaje realnost za nas iako smo svesni da je ta realnost neuhvatljiva iluzija koja će već pri sledećem pogledu imati drugačiji oblik.
Intimne, lične, porodične fotografije šapuću onim što prikazuju a glasno govore kroz kontekst.
Trenuci posmatranja onoga što smo predatorski pažljivo "zgrabili" kroz kutiju koju smo držali nesvesnim pandorinim rukama, biće tačke u vremenu koje će nas na nepredvidiv način vratiti u sliku iza ogledala na koju niko nije spreman dok veruje da će se Eastman Kodak pobrinuti za sve ostalo.
Ako se pogled nekad gubi... Samo nekako sediš i ne gledaš, ali su ti oči otvorene...
ОдговориИзбришиFotografija nije predmet, nije ni prikaz, a sadašnjost nije samo sada. Bilo bi suviše jednostavno ako bismo sve gledali tako... fizički proračunato.
Kodak neka brine o predmetima i realnosti(?), a MI ćemo se pobrinuti za sve ostalo.
Mi cemo se pobrinuti, naravno...ali je tako zavodljiva pomisao da ce to sve neko drugi ;-)
ОдговориИзбришиNisam razumela "Fotografija nije predmet, nije ni prikaz..." Kako nije? Sta je onda?
Fotografija je kao prica u prahu. Sve je tu, scena, glumci, nagovestaj radnje...
ОдговориИзбришиPosle nekog vremena, samo treba dodati vodu i gle cuda
"Sve je tu, scena, glumci, nagovestaj radnje..."
ОдговориИзбришиI sve to i nije tu jer scenu su (smo) srusili ili preoblikovali, radnja se zavrsila, glumci su stariji ili prah ...
Kad u to dodas vodu, eto carobne gorke shumece tablete :-/
Fotografija je, kao i vreme (prošlost, sadašnjost i budućnost), ono što mi (svesno ili nesvesno) želimo da bude... Može da bude ta priča u prahu, pa kad se doda voda ona postane slatka (šlag, puding...)... Hajde tako. Da ne bude više gorka (šumeća tableta). Bolje da je sladak sirup (pa neka je i gorka tableta), samo neka leči... :-)
ОдговориИзбришиNa temu lecenja fotografijom:
ОдговориИзбришиhttp://psychcentral.com/blog/archives/2009/10/11/a-loved-ones-photo-helps-reduce-your-pain/
Pali samo u slucaju da nisi pre toga video Rene Magritovu sliku lule na kojoj pise da to nije lula i naravno, da postoji "loved one" na maloj slicici u novcaniku ;-)
Fotografija je ljudski rad, a pogled je privikavanje na stvarnost, mislim da je vishe hrabrosti bar u najavi a za ovo drugo.....anonimnost inspishena bes,... shpijuni, gnjide , vashke, ...shushe i razne shunjalice, a intima trazi otvorene priche. ...niko nije toliko jak da chuva zezalice iz tajvanske kanaste...uh
ОдговориИзбришиKontinuirano privikavanje/prihvatanje... bolno ali neophodno.
ОдговориИзбришиKume, mislis mrdalice? Strah svakog arhitekte :-)
da da, uhhh taj film, a sad pravim mrdalice...
ОдговориИзбришиZanimljiv tekst. Mada ja imam sasvim drugaciji pogled na fotografiju, ona nije smrt trenutka, nego je njegovo vecno podsecanje. Vreme je izluzija, sve postoji istovremeno. Prosli trenutak je sadasnjost, cula nas varaju.
ОдговориИзбришиDobar ti blog, retko koji me natera da mislim, a jos je vezan za fotografiju. :)
ОдговориИзбриши@zmajeva hvala,ogromna je podrska kada znas da nekog podstice ono o cemu pises :-)
ОдговориИзбришиFotografija sama po sebi nije smrt trenutka ali je svedok te smrti. Podsecanje uvek ima neke druge oblike i budi neke druge emocije u odnosu na predjasnje. A da nas cula varaju, slazem se. Slazem se da je proslost inkorporirana u sadasnjost ali u nekim drugim formama.