четвртак, 26. новембар 2009.

Holly Face

"Glavni efekat fotografije je preobraćanje sveta u robnu kuću ili muzej bez zidova u kome je svaki učesnik pretvoren u potrošnu robu ili promovisan u predmet estetskog divljenja"

Susan Sontag

U takvom društvu, učestvovanje u događajima je izjednačeno sa posmatranjem ili beleženjem (hvatanjem) scena koje će od tog trenutka služiti kao spektakularne slike. Tako fotografisanje postaje jednako iskustvu koje izostaje ili postaje nepotpuno ako nije zabeleženo fotoaparatom. Ova kompulsivna fotografija dolazi do izražaja pojavom tzv "social networking-a" (Facebook, MySpace) i nalazi svoj vrhunac ili apsurd u aplikaciji Face in Hole. Sama aplikacija odmah će vas pitati "What do you want to be today?" iza koga je pravo pitanje "What experience you want today?" Problem je u tome što je odgovor verovatno uvek isti.
Lik u ovoj frankenštajnovskoj fotografiji služi kao indeks neke osobe dok nam je potpuno jasno da telo i kontekst nisu proživljeni i da je sve što vidimo smešna i očigledna fotomontaža. Ove aplikacije pri tome ne čine ništa što i pre njih nije bilo moguće. Programe kao što je Photoshop odavno koriste i amateri za pravljenje raznih fotomontaža. Ako ga i ne koriste, sigurno su upoznati sa njegovim mogućnostima preko nekog od you tube klipova kao što je ovaj.










Vera u fotografski realizam deluje kao prošlost. Njeni tragovi su možda još ponegde prisutni ali je beživotni svet advertajzing fotografija i stock images-a, te velike banke "idealnih" slika na kojima počiva vizuelna kultura društva savremenog spektakla, zajedno sa svim mogućim pomagalima koja mu pomažu da se razvija, spreman da mu zada još par preciznih udaraca koji će ga definitivno izbaciti iz "igre". Nije valjda da i dalje neko veruje fotografiji (osim državne administracije) ?
Još pri pisanju teksta o FB albumima sam se pitala kada će neko da napravi slike sa rupama za facu pa da mozemo najzad da vidimo sve te inače identične turističke i žurka sličice ogoljeno identične. Mislila sam da će to biti momenat kada će mnogi shvatiti šta zapravo rade i da će ta "katarza" dovesti do kvalitetnije i zanimljivije (dovoljno bi bilo autentične) kolekcije fotografija na FB. /Imala sam i idealnu ilustraciju: fotografija iza onog kartona sa rupama za lice iz Splita sa dalmatincem i dalmatinkom ali mi je cenzurisana/
Međutim, za sada se ništa ne dešava. Možda treba sačekati fotografski sezonu - Nova godina ili zimovanja (turizam ipak prednjači kao fenomen neodvojiv od fotografije).
Fotošopiranje tj. smešne fotomontaže rađene u nekom od programa poput Photoshop-a nisu toliko česta pojava u javnim foto albumima. Da li zbog potpune kontrole i odgovornosti koja tada u potpunosti "pada" na autora ili je u pitanju ozbiljniji ton autorskog rada? Međutim, kada neko drugi ponudi kontekst za indeks u vidu tela i scenarija sa rupom za lik, deo odgovornosti spada sa autora i prenosi se na izbor nekog drugog, neutralnog i emotivno nezainteresovanog čime se čitav koncept prenosi na zabavu. Često su ove postavke stereotipne, beživotne i poznate slike koje dodavanjem lika iz "pravog" života dobijaju humorističku boju kao konačan rezultat. Tenzija koja nastaje usled posmatranja nečeg što deluje kao mogućnost a toliko je jasno da nije stvarnost, razrešava se smehom. To se naročito dešava kod kombinacija koje deluju pomalo jezivo usled velike sličnosti sa mogućom istinom.
Face in Hole me je zainteresovao zbog neodoljive sličnosti sa kulisama sa rupama namenjenim uglavnom turistima i jednoličnim FB albumima, međutim, radovi mog kolege Zlatka Cvetkovića pokrenuli su me da razmišljam o FIH kao o interesantnom fenomenu. On je počeo svakodnevno da dodaje nove slike na FB a ja sam počela još opsesivnije da ih pratim. I ja sam imala svoj izlet u "Fudbaliziraj se" ali nisam bila toliko uspešna kao Zlatko. U želji da što bolje razumem ovu "igru", razgovarala sam sa njim o mehanizmima koji ga pokreću na ovaj vid kreativnosti, o njegovim razmišljanjima u vezi fotografije i o iskustvima koja je imao sa ljudima čija lica je koristio u tom procesu.

Zlatko Cvetković je magistar dizajna tekstila i umetnički saradnik na FPU na Odseku dizajn tekstila. Učestvovao je na preko 50 izložbi a ja njegov rad izuzetno cenim kao i njegovo mišljenje o ovoj temi. Jer Zlatko je ekspert za Face in the Hole i fudbaler, sumo rvač, dobar frajer kao Bruce Willis (?) ?!




Zlatko: Ja bi to nazvao Holly Face! Kada staviš nečije lice umesto lica neke poznate osobe, kao da stavljaš masku - maskiraš pravu osobu čije je telo, tako da se ona ne prepoznaje. Tako da je to pre Holly Face nego Face in Hole.
Blurred: Da li imaš otvoren nalog na FIH? Znaš da registracijom dobijaš mogućnost da sam kreiraš scenario umesto da koristiš već ponuđene.

Z: Znam za tu mogućnost ali još nisam registrovan. Registracija bi značila još ozbiljniji angažman i možda bi mogao da izgubim kontrolu nad čitavim procesom.
B: Kako si saznao za FIH?
Z: Video sa
m neke "radove" kod drugarice na profilu.
B: Prvi tvoji radovi koje sam ja videla su bili iz
serije "Fudbaliziraj se" tako da mi je delovalo kao da je to bio uvod u dalje "istraživanje medija". Da li je Fudbaliziraj se imao ulogu u tvojoj zainteresovanosti za FIH?
Z: Na Fudbaliziraj se sam naleteo preko nekog hrvatskog sajta za kablovsku televiziju i tada sam se "zapalio".
B: Da li si nekada koristio kartonske kulise za fotografisanje ili je ovo novootkrivena Facebook strast?
Z: Koristio sam kao mali te panoe. Mislim
da bi ih rado koristio i sada ali me je malo sramota.
B: Sramota te je zbog rezultata tj. fotografije ili zbog samog fotografisanja?
Z: Zbog prisustva drugih ljudi tokom fotografisanja. Rezultat mi ne predstavlja problem.

B: Zar ne liči to na one momente sa anatomije ili akta kada model ode da se skine iza paravana a onda izađe go pred nas 60. Skidanje i fotografisanje su intimni a nago telo i fotografija su javni?
Z: Tako nekako. Uglavnom su neki potencijalni posmatrači problem koji me sprečava da se slikam iza ili sa kulisama u javnosti.
B: Da li FIH može da da sličnu satisfakciju kao "kačenje" fotografija stvarnih scena i proživljenih trenutaka?
Z: FIH je varanje sebe i drugih.
B: Da li će se sada nešto promeniti u stilovima fotografija koje ljudi najčešće "kače" na FB?
Z: Neće se ništa promeniti. Nastaviće da stavljaju iste fotografije kao i do sada. Većina neće o tome uopšte razmišljati.

B: FIH deluje kao bezazlena zabava. Međutim on pod tim plaštom neprimetno drmusa poslednje ostatke iluzije da je fotografija prikaz realnosti. Kada si ti prestao da veruješ da fotografija govori istinu?
Z: To je bilo pre pojave digitalnih aparata, još u školi kad sam video retuširane fotografije moje bake i deke.
B: Da li si fotografisao sebe sa namerom da što bolje uklopiš lice u fotografiju
sa rupom?
Z: Sebe nisam ali jesam druge. Verovatno zbog toga što imam dovoljno svojih slika na raspolaganju.
B: Koja je budućnost FIH? Da li ćemo možda početi da ga koristimo u komunikaciji? Na primer da pokažemo kako se osećamo danas?

Z: Postoji taj komunikativni aspekt ovih montaža ali mislim da je FIH zabava i da će to ostati na tom nivou. Ipak, postoje i neke slike koje nisam objavio. To su uglavnom one koje mi deluju neuspešno a ima i onih koje nisam okačio zbog cenzure osoba koje se pojavljuju na njima. Ipak, mislim da je glavni cilj što bolja i što smešnija slika.
B: Znam da odlično barataš Photoshop-om. Kako to da nisi ranije koristio njega za ove akcije? Da li razmišljaš da počneš sada ili ti prija da neko drugi preuzme "odgovornost" za kontekst u koji postavljaš poznate i stvarne likove?
Z: Kada bi radio na taj način, rad bi dobio ozbiljniji ton autorskog rada. Nisam spreman toliko da se upustim u sve to.

B: Da li ti je neko nekad naručio FIH?
Z: Naručivali su mi Brad Pit-a sa brkovima a jedan drug mi je tražio da napravim sliku na kojoj je debeo da bi je stavio na frižider!
B: Pa to je baš ludo! Zašto jednostavno nije stavio svoju sliku ako želi da prestane da jede?
Z: Vidiš to je pravo pitanje koje mu još nismo postavili.
B: Da li imaš neke anegdote vezane za FIH akcije?
Z: Stalno se nešto dešava. Jedan drug me je pitao ko je na jednoj slici na kojoj je ustvari bio ON! Uglavnom je više onih koji bi želeli da uradim njihov FIH nego onih koji se bune. Najmanje je nezainteresovanih ali i njih ima. Posebno mi je bio interesantan rad na albumu "year book" gde su one starinske fotografije iz školskih godišnjaka koje mi nikada nismo imali. Kroz ove fotografije sam zaključio da sam ustvari crnac.
B: Šta bi izdvojio kaop posebne pogodnosti
Z: Prija mi da što manje ja doprinosim gotovoj slici. Interesantno je što uz FIH u 3 poteza dolaziš do efekta. Ograničena odgovornost, igra i iniciranje komunikacije su glavne prednosti FIH-a
.

Sve fotografije su delo Zlatka Cvetkovića uz pomoć Face in Hole

недеља, 22. новембар 2009.

I mi protestujemo !

Smrt koja uhvaćena fotografijom "lebdi u vazduhu" u svom uznemirujućem kriku koji samo što se nije razlegao zaglušujućom tišinom koja ledi krv i putuje u vidu struje kroz kičmu. Jedna takva fotografija postala je ikonična slika rata u Vijetnamu koja i 50 godina posle nije postala nostalgična forma ispražnjenog sadržaja. Naprotiv. Sadržaj se dopunio. Ona je postala ikonična predstava protesta protiv bilo kog oblika političkog pritiska i socijalne nepravde a sam događaj koji je na njoj predstavljen, inspiracija i podsticaj za borbu istim sredstvima.

Na fotografiji se vidi telo, još uvek živog Thích Quảng Đức - vijetnamskog budističkog sveštenika u plamenu. Činom samospaljivanja on je želeo da izrazi protest administraciji predsednika Ngô Đình Diệm - a. Fotografija je obišla svet za vrlo kratko vreme i uticala na predsednika SAD John Kennedy-a da prestane da podržava vladu ovog vijetnamskog predsednika. Dopisnik Associated Press-a Malcolm Browne, dobio je i Pulicerovu nagradu za fotografiju ovog događaja 1963. godine.
Natpis ispod fotografije koja se pojavila u Philadelphia Inquirer-u 12. Juna, 1963 : “Stariji budistički sveštenik Quang Duc, je zahvaćen plamenom u trenutku samospaljivanja do smrti u znak protesta protiv proganjanja u Saigonu, Vietnam."

Samospaljivanje

Samospaljivanje je teatralan put u smrt. Suštinski se razlikuje od ostalih načina samoubijanja jer nikada nije izbor ljudi koji žele da okončaju život zbog nemogućnosti da podnesu njegovu težinu. Radi se o ultimativnoj, fanatičnoj pa i uzvišenoj žrtvi.

Pojavljivanje fotografije u Philadelphia Inquirer-u je pokrenulo mnoga pitanja i u naučnim krugovima jer je sam autodestruktivan akt delovao toliko suprotan u odnosu na budističku doktrinu. To probuđeno interesovanje za istoriju Budizma otkrilo je da samospaljivanje ima dugu tradiciju u ovoj religiji. Iako je većina slučajeva samospaljivanja bila rukovođena uverenjem da se na taj način stiče pozicija odnosno mogućnost za pomaganje drugima, zabeleženi su i raniji slučajevi samospaljivanja sveštenika u znak protesta prema onima koji ugnjetavaju pripadnike religije. Pored
Quang Duc-a, još 6 sveštenika se samozapalilo u Vijetnamu u znak protesta protiv tadašnje vlasti ali njihovi slučajevi nisu bili zabeleženi fotoaparatom. Telo u plamenu je postalo simbol borbe protiv vijetnamske diktatorske vlasti koju je u to vreme podržavala i američka vlast tako da se i nekoliko amerikanaca zapalilo u znak protesta istim povodom.
Ono što je posebno interesantno je da se u ovim slučajevima čin budističkih sveštenika ne može posmatrati iz isključivo religijskog ugla. Učesnici u ovim događajima su uvek i oni ZBOG kojih i oni ZA koje se oni žrtvuju. Time čin dobija i socijalne i političke boje koje zamazuju onu religijsku osnovu, ostavljajući je samo kao daleku ideju. Nasilnost i brutalnost samozapaljivanja imaju performativni element koji odslikava brutalnost onoga zbog koga se osoba javno zapalila.

"About to die moment"

Barbie Zelizer je pisala o "about to die" momentima koji se često pojavljuju kao element u zapadnjačkoj novinarskoj fotografiji. Ona primećuje da se tenzija pri posmatranju ovih fotografija generiše kroz saznanje da je neposredno nakon fotografisanog momenta osoba na fotografiji preminula dok se jasno na fotografiji vidi i da je osoba još uvek živa i da je veoma blizu smrti. Taj trenutak pred smrt je "zaustavljen" do beskonačnosti ali uprkos tome posmatrač zna da je do smrti ipak došlo.
Moć ove fotografije leži u njenoj šokantnoj prirodi. Malopre pomenutoj tenziji doprinosi prizor koji se vidi u crtama lica koje nepogrešivo odaju fizičku bol, u prisustvu mnoštva ljudi na ulici oko Duc-a, u jasnom znanju da je smrt zaista usledila neposredno nakon ovog trenutka iako pri posmatranju fotografije deluje kao da Duc večno gori ili da je moguć i neki drugi kraj. Moć ove fotografije je toliko snažna da stvara "kišobran" ispod koga su se kao uz neki protestni transparent sastali mnogi koji su želeli da pokažu svoje nezadovoljstvo i bes protiv represije ili empatiju sa onima koji su izloženi raznim oblicima mučenja. Simbolika ove fotografije je toliko snažna da njenu snagu ne umanjuje širina pojmova koje označava a ni stalno pojavljivanje u različitim kontekstima.

Faces, forms and illusions

Delerium, Faces, Forms & Illusions, Dossier Records, 1989. Fotografija : Malcolm W. Browne, Dizajn : Aimee C.

Prvi album grupe Delerium nosi na svom omotu snažno tehnički obrađenu fotografiju istog događaja iz malo drugačijeg ugla. Ovom obradom, ona je svedena na 2 tona tako da deluje kao grafički otisak udaljavajući se od naturalističke predstave a pomerajući se ka ikoni koju je lako multiplicirati poput pamfleta ilegalnih pokreta otpora. Ovaj revolucionarni vizuelni efekat jasno nadoknađuje smislom ono što je tehničkom obradom oduzeto. Duc nije više budistički sveštenik koji se zapalio iz političkog protesta. On je telo koje gori za naše slobode . On je "fanatizam koji svaka umetnost zahteva da ne bi postala pragmatična" (Laibach).


Oglas organizacije koja je protestvovala u SAD zbog pomoći državne administracije represivnom vijetnamskom režimu. Oglas suočava čitaoca sa drugom fotografijom Duc-a u plamenu tražeći aktivno učešće i pomoć organizaciji. Ubrzo nakon Browne-ovih fotografija, SAD su prestale da pomažu vijetnamski režim.




Delerium, Faces, Forms & Illusions, Cleopatra 1997 (reizdanje), Fotografija : Malcolm W. Browne


Na reizdanju prvog albuma Delerium-a nalazi se "lakše" obrađena fotografija. Kao da je skoro deceniju nakon prvog izdanja bilo potrebno ponovo uspostaviti vezu sa događajem i osobom sa fotografije i pojačavanjem fotografskog naturalizma vratiti tenziju koju uzrokuje originalna slika. Fotografija je prekadrirana tako da je lik sveštenika u centru dok je ostatak slike vizuelno "otkinut" drugačijom tehničkom obradom zbog koje deluje više kao pozadina na kojoj se valja vatreni okean.



Simboli koji okružuju fotografiju su enohijski i koriste se u okultnim obredima i danas. John Dee je tvrdio da mu je ove simbole diktirao anđeo kroz mediuma Edward Kelley-a od 1582. do 1589. godine i da ovaj sistem simbola može da se koristi u ceremonijalnom kontekstu kada može da pruži korisniku dublje razumevanje magijskih i alhemijskih koncepata od pisama baziranih na ljudskom umu. Oni koji koriste ovo pismo tvrde da ono ima uticaj na onoga ko ih čita i koristi i na podsvesnom nivou. Ovaj aspekt vanzemaljskog rukopisa pominju i oni koji tvrde da su kontaktirani ili oteti od strane NLO.

Stavljanje fotografije u kontekst magijskog pisma i jezika, za koji postoji verovanje da služi za komunikaciju sa anđelima, stvara novi ugao posmatranja. Čitav akt samospaljivanja budističkog sveštenika Duc-a prelazi sa nivoa protesta na nivo religijskog i ritualnog, naravno, više u smislu formiranja mreže referenci Deleriuma nego u smislu novinarske fotografije koja i dalje zadržava svoju simboliku van okvira omota ploče.



Rage Against the Machine, Istoimeni album, 1992, Epic, Fotografija: Malcolm Browne, Dizajn: Nicky Lindeman , Rage Against The Machine


Fotografija istog događaja ali slikana iz drugog ugla, pojavljuje se na još jednom omotu albuma. I ovog puta se radi o prvom albumu. Kao da su autori želeli da kroz svoj prvi "prozor" ka publici "viknu" nešto jako značajno. Ovde je upotreba fotografije toliko jasna i očigledna i vrlo slična oglasu američke organizacije koja se pridružila protestu protiv vijetnamske vlade šezdesetih godina >>>
I mi protestujemo! I mi! I mi!

plugin na post:

A večeras ću voleti sredu duplo više ili - A Very Big Wednesday Night:














ŠARM!UZBUĐENJE!MELODRAMA!


PULSIRANJE SRCA KOJE ĆE VAM POKRENUTI NOGE!

DOKAZ DA JE BEOGRAD IPAK VELEGRAD!

I u ponoć nije kraj jer tek počinje!


Sreda nije obična noć!

петак, 20. новембар 2009.

Within the realm of spleen

O kako ime "Dead Can Dane" magično privlači isforsirano ubedačene (ustvari ekstremno zbunjene) tinejdžere da zagrebu po površini njihovih omota i da u crnim razvučenim džemperima, na izdrndanim mono diktafonima, pod mračnim otvorenim nebom, u smrdljivom unutrašnjem dvorištu slučajno "preteklom" u urbanističkom haosu Beograda, zarone u hipnotičke ritmove i plutaju kroz slojevite melodije. To je samo zbog toga tako genijalno ime. Zahvaljujući njemu otkrivali smo mnogo toga. Reference su se nizale u svim mogućim pravcima - filmskim, muzičkim, književnim... I još se nižu, kroz fotografije na njihovim omotima.



Spleen and Ideal, Dead Can Dance, 4AD, 1986, fotografija: Colin Gray, dizajn: Brendan Perry

Kada saznam da je muzičar dizajnirao omot svog albuma uvek osetim pojačano zanimanje za rezultat. Taj osećaj mi liči na onaj pri kom neko podigne obrvu i kaze "ahaaa" kada na početku filma piše da je "inspirisan istinitim događajima". Ovi omoti uvek nose veću količinu referenci nego bilo koji drugi čiji su autori npr. izdavačke kuće ili dizajn agencije. Peter Saville je ionako rekao (iz prve ruke) da dizajn omota nije grafički dizajn. Mada mi nije uvek bilo jasno na šta cilja, kad pogledam Morrissey-eve i Perry-eve omote, sve mi je savršeno jasno: odnos dizajner - klijent je uspešan model za classy ili stylish omot, ali za kultni treba još "sastojaka".

Fotografija na "Spleen and Ideal" ima neku revolucionarističku notu. Crveni ogrtač, polomljena zvezda petokraka, podignuta ruka i ruševina koja prethodi novom vrlom svetu koji će na njoj počivati. Zelena podloga "prošarana" mermernim linijama dodaje i efekat "spomeničkog" kao u kamen ugrađenog manifesta revolucije. Srušeni, naprsli, rastočeni ideali svom gorčinom izbijaju iz fotografije. Kako malo, ustvari kako nikako muzika DCD ne asocira na revoluciju, ovaj omot u njihovoj diskografiji "štrči". Međutim, naziv "Spleen and Ideal" skoro da bukvalno opisuje ono što vidimo na fotografiji. A kvarljivost i ideali tako dobro "idu" uz revolucije. I kada ovako razmišljam, mislim da je fotografija i grafičko-dizajnerski kontekst u koji je ovde postavljena - savršen.

Deo "misterije" rasvetljava i sam autor: "Postoje dela koja predstavljaju vezu sa istorijskim pravcima - Barokom i srednjevekovnim periodom. Ona su samo muzički okviri. Sadržaj tekstova je očigledno ličan i on daje savremeni smisao našoj muzici. Naziv ovog albuma je preuzet iz poezije romantičarskog pesnika Bodlera i izabran je jer odslikava konflikt između grešnog mesa (spleen) i borbe za ideale. Propadanje i ideali sugerišu vrstu mehanizma, preplitanje u ljudskim odnosima sa svetom i u tom smislu osećam vezu ova dva aspekta sa dizajnom omota. Propadanje bi bio aspekt koji krade idealima efikasnost i moć da se ostvare."

U vezi nastanka fotografije, koja je meni uvek izgledala kao montaža zbog osvetljenja čiji je pravac teško odrediti i zbog različitog vizuelnog utiska zgrade u pozadini i figure u prvom planu, Brendan Perry na svom forumu kaže bacajući tehnički jasno svetlo na celu priču: "Mislim da je ovo slikano negde u Mančesteru. Rušenje zgrade nije uspelo (neki eksploziv nije eksplodirao) a fotograf je slučajno prolazio tuda kolima sa svojom prijateljicom. Slučajno je imao kod sebe crvenu tkaninu i razbijenu zvezdu i iskoristio je priliku da slika svoju prijateljicu pre nego što radnici završe posao rušenja."

Lepota komunikacije na forumima je za mene retkost što još više čini dragocenim ono što je usledilo nakon Perry-evog rasvetljavanja nastanka fotografije na omotu. Jedan od korisnika je okačio svoju fotografiju iste zgrade koja je bila u procesu rušenja osamdesetih godina i čuvao je u omotu CD-a "Spleen and Ideal".


Prema rečima člana foruma na sajtu Brendana Perry-a na fotografiji je staro skladište na Salfordskom pristaništu. Ovaj deo mančesterskog kanala je bio vrlo prometan. Mnoge zgrade su srušene sedamdesetih i osamdesetih godina a ova fotografija datira iz 1982. Autor ove fotografije kaže i da je većina ljudi iz Salforda fotografisala ovu zgradu a da ovaj primerak on drži u kutijici od CD-a Spleen and Ideal (što se vidi po tragu savijanja sa desne strane).


Neverovatna sličnost u atmosferi slike, iako se radi o potpuno drugačijem likovnom rešenju izroniće ponovo kroz "prozor" 41 X 41cm iste "kuće".
Da li slučajno (mada verujem da ništa ovde nije slučajno) motiv figure prekrivene tkaninom i ruke koja se uzdiže kao jedini otkriveni deo tela pronalazimo na još jednom omotu DCD - na albumu koji je usledio samo godinu dana nakon ovog - Within the Realm of The Dying Sun.



Within the Realm of a Dying Sun, Dead Can Dance, 1987, 4AD, fotografija: Bernard Oudin, dizajn omota: Brendan Perry


Da li zbog nekvalitetne reprodukcije ili zbog majstorstva vajara, meni je figura prekrivena tkaninom delovala živo. Pažljivijom inspekcijom sam "utvrdila" da je u pitanju gipsani model koji je prekriven belom tkaninom da bi tek mnogo godina kasnije saznala da se radi o mermernoj skulpturi. Zbog kadriranja fotografije nije odmah jasno da se radi o grobnici ali svi ostali elementi vode misli ka hladnoj i melanholičnoj atmosferi. Da li gledamo figuru koja je u tamnici (zajedno sa posmatračem, tj. nama) i provlači ruku u čežnji za slobodom ili gledamo figuru koja želi da dopre do nekog ko se nalazi unutra, u kraljevstvu umirućeg sunca? Možda ovo i nije pravo pitanje kada je poznata istorija nadgrobnog spomenika-grobnice koja je objekat fotografije. Međutim, bez ovog saznanja fotografija zaista može da daje dvosmislene poruke. Kontekst u koji je stavljena fotografija - naziv albuma i bend DCD koji sa sobom nosi ogromnu gustu mrežu asocijacija i referenci pomaže formiranje celovite slike.
Ova fotografija uključujući i druge primere upotrebe fotografija nadgrobnih spomenika (vidi ovde) ponovo pokreće još jednu meni interesantnu temu - šta je to što neke fotografe privlači ka groblju kao fotografskom objektu ili temi?
Ovo pitanje je posebno interesantno posmatrati iz ugla teorije Susan Sontag :

"Fotografisati znači posedovati ono što je fotografisano. To znači postavljanje u određeni odnos prema svetu koji se doživljava kao znanje - dakle kao moć."

Fotografisanje nadgrobnih spomenika možda daje trenutno razrešenje napetosti i strepnje od prolaznosti ili čak straha od smrti dajući iluziju savladavanja inače neshvatljive večne tišine.
Na Flickr-u postoji grupa (vrlo brojnog članstva) posvećena "grobljanskoj" fotografiji u okviru koje je otvorena diskusija sa odgovorima članova na pitanje "Šta je pokrenulo vaše interesovanje ka fotografisanju groblja?" Odgovori daju interesantan uvid u fotografsku motivaciju. Najčešći odgovori su da ih pokreće ljubav prema groblju koja je stečena u detinjstvu, mir i tišina, interesovanje za istoriju i živote drugih ljudi, odnos prema smrti bližnjih koji se ogleda u natpisima i oblicima spomenika... Međutim, ništa od ovoga ne deluje kao stvarni pokretač za "okidanje" fotoaparata. Da li uvek fotografišemo ono što volimo i ono što nas smiruje?




Grobnica porodice Raspail - vajar Etex Antoine
Francois Raspail je bio francuski hemičar, biolog i prirodnjak koji je imao veoma značajnu ulogu kao socijalista u političkom životu. Posle Revolucije 1830. bio je predsednik Društva ljudskih prava zbog čega je bio u zatvoru.

Fotografija je snimljena na najvećem i najpoznatijem groblju u Parizu -
Père Lachaise - "groblju besmrtnih duša" (kliknite za virtuelnu posetu) gde su sahranjene mnogi naučnici, umetnici, političari: Max Ernst, Eugène Delacroix, Guillaume Apollinaire, Jim Morrison, Oscar Wilde ... Okamenjena figura prekrivena tkaninom u znak žalosti pruža ruku kroz prozor tamnice u kojoj je Francois Raspail proveo poslednje godine svog života. Delo vajara Antoin-a Etex-a, ovaj nadgrobni spomenik se smatra jednim od najlepših na ovom groblju a podignut je 1948. u čast Raspail-ove žene koja je umrla dok je on bio u zatvoru. Mnogi tumače žensku figuru kao njen lik, mada je motiv figure prekrivene tkaninom čest na ovom groblju i simboliše žalost. Meni je interesantno tumačenje figure kao žene koja pruža ruku kroz prozor "tamnice" kao da klizi po zidovima da ostvari ono što nije uspela dok je bila živa- da ponovo bude sa Raspail-om. Naziv albuma doprinosi ovoj atmosferi nudeći odgovor u vidu pitanja - gde je tamnica - da li u mraku ćelije ili u kraljevstvu umirućeg Sunca?

понедељак, 9. новембар 2009.

понедељак, 2. новембар 2009.

Utorak je dan za Karneval!





Karneval vas vodi u turistički obilazak muzičkih sfera koje su nedodirljive za engleski jezik.
Hladne noći zahtevaju toplije jezike.
Ovaj put nećemo biti tako nežni, vreme je za "detox" ušiju i mozga.

Dragi prijatelji blogeri i fejsbukeri, slobodno me piraterišite i najavite i na svojim virtuelnim adresama ovaj fantastičan događaj!