Omoti gramofonskih ploča odavno su promenili i format i ulogu i alatke. Da li zbog toga što se omoti više ne smatraju toliko ozbiljnim medijem jer postoji pregršt drugih prozora ka fanovima ili zbog toga što se tokom decenija iskustva pokazalo da je tako najbolje, primetna je angažovanost samih članova benda i njihovih prijatelja u dizajnu omota. Vizuelizacija muzike je ostala prisutna i u fluidnom terabajtskom prostranstvu i to ne kao prosto nasleđe ili nostalgični recidiv.
Ovo je moj izbor omota koji u sebi sadrže fotografiju kao glavni element a objavljeni su u 2010.
10
Skream, Outside the Box, Tempa, Dizajn: Shaun Bloodworth i Stuart Hammersle |
Ollie Jones (Skream) |
Fotografija skoro kao da je "prepisana" sa ruskih propagandnih postera na kojima se pominju reči: čela, smela, u vis, napred, daleko, odlučno i slično. I baš zato je zanimljiva. Naturalistička, kao za ličnu kartu ali, samo malo podignuta glava...i vraćeni smo na plakate SSSR-a. Plavi kvadrat, koji je ustvari prilično banalna metafora za kutiju, sigurno fenomenalno privlači pažnju u nekoj prodavnici ploča. Meni je svakako privukao, kao neka fina pauza u moru histeričnih piksela na ekranu. Tako Skream "kipti" iz kutije vizuelno a kada se otpakuje (anraruje i anzipuje) počinje da plovi sobama i klubovima.
9
Brian Eno, Small Craft on a Milk Sea, Warp Records, Dizajn: Wordsalad, Fotografija (tipografija, litografija): Nick Robertson |
Brian Eno je za ovaj album rekao da je kao antologija filmova, odnosno da je pokušao da evocira osećaj koji je imao kada je slušao muziku iz Felinijevih filmova pre nego što ih je gledao. Uz ove njegove reči, fotografije koje čine vrlo luksuzno pakovanje novog albuma, deluju još više impresionističke nego što na prvi pogled izgledaju. Ova poslednja je ono što zamišljam da vidim kad se probudim jednog jutra na okeanu, posle uzbudljive noći skakanja po talasima. To vidim i onda mi je (kao) laknulo.
Fotografija iznad nje, podseća na ono uznemirujuće treperenje površine mora pred nevreme koje je već izvesno.
Šta taj mali splav radi na ovom moćnom moru sa naslovne strane? Verovatno treba da se zapitamo dok pritiskamo tastere na nekom uređaju ili dok se igla spušta na ploču.
8
Caribou, Swim, City Slang, Dizajn: Mathew Cooper, Jason Evans, Fotografija: Jason Evans Drugo mesto na takmičenju Best Art Vinyl za 2010 |
Ni fotografija ni omot mi se u početku uopšte nisu svideli. To je jedan od omota koji tek kasnije počnu da me osvajaju. Pošto je "zaljubljivanje" došlo sporo i samo zato što sam omot videla 150 puta, onda ni uzbuđenje zbog njega nije preterano veliko već prilično intelektualistički određeno. Da, shvatam da je ovo sasvim lepo i grafički potentno rešenje. Naročito kada vidim kako je ono interpretirano za album remiksa.
7
Crystal Castles, II, Fiction, fotografija: Todd Tamanend Clark |
Na omotu stoji napomena da je fotografiju X Tecumseh Clark snimio njen otac, avangardni kompozitor i pesnik Todd Tamanend Clark. Više o Todd Tamaned Clark-u
Polaroid, zvezda vernakularne fotografije, porodičnih albuma, umetničkih krugova...ubijena je 2010. zvanično. Već sam pisala i o tome i o lomografiji koja je fenomenalan marketinški projekat koji se oslanja na nešto što je "sigurna karta" - nostalgiju. Oberučke su je prihvatili dečaci i devojčice sa lažnim naočarima i platnenim torbicama (hipsterografi) a to su isto uradili i sa Polaroidom koji će ipak nastaviti da postoji, zahvaljujući njima i inteligentnim reanimatorima ovog simpatičnog uređaja. Tokom protekle godine, videla sam pregršt omota na kojima se pojavljuju stare, porodične i amaterske fotografije ili profesionalne koje se koriste ovom likovnošću ali tendenciozno (kao fotografije William Egglestona). Jedan od omota u kojima se ogleda uticaj William Eggleston-a je i II od Crystal Castles.
6
Shinsei Kamattechan, Tomodachi Wo Koroshite Made - "To Kill A Friend", Perfect Music |
Shinsei Kamattechan je vrlo popularan indi bend u Japanu. Međutim, osim spotova koje kače svuda, teško je naći bilo kakve informacije o izdanju. Nije mi poznato ko je autor ove fotografije koja izgleda tačno kao isečak iz slike sećanja iz perioda kada smo imali drugove iz dvorišta. Ja to nekako vidim kao napuštene ljuljaške iz kojih su iskočili prijatelji koji se sada možda ne poznaju ili se ubijaju na ovaj ili onaj način. Sve je skoro simetrično i statično. Skoro idealno. Skoro poznato.
5
Maximum Balloon, Interscope, Fiction, Dizajn: Morning Breath, fotografija: Michael Lavine |
Da li i vama ovaj omot deluje kao da su ga radili Hipgnosis? Jednostavnost i dinamika ove fotografije su mi privukli pažnju, ali ono što mi je zadržalo pogled je milimetarsko lebdenje čoveka iznad trotoara. Refleksija na balonu intrigira na dalje "istraživanje". To je ustvari fotografija koja se pojavljuje na zadnjoj strani omota i pored onoga što je vidljivo otkriva i razlog zbog kog je nastala. Michael Lavine koji je nekad davno radio omote ploča, kaže da je bio oduševljen što ga je David Sitek pozvao da se uključi u dizajn ovog omota. Radeći danas, uglavnom za časopise, kaže da naslovna strana magazina "plovi" mesec dana a da je omot albuma tu zauvek. On je, dakle, svoju ulogu ozbiljno shvatio. Onako - kao nekad. Fotografija je snimljena ispred murala u Burbanku ali je pravni sektor u Interscope Records naložio da se on ukloni.
Iako sam protiv bilo kakvog pravnog retuširanja i peglanja, mislim da je pravni sektor, sasvim slučajno , učinio dobru stvar i doprineo jednostavnosti i metafizičnosti koju ova slika ima.
4
Jónsi - Go, XL Recordings, Fotografija i obrada Inga Birgisdottir, Lilja Birgisdottir |
Jonsi je želeo da napravi akustični, smireni "low key" album. Onda je negde u toku vijugavog kreativnog procesa došlo do eksplozije zvukova, instrumenata, žanrova (ovo sve prema njegovim rečima). Fotografija Jonsi-a koja podseća na one baš stare, kolekcionarske, tako je divno digitalno "pocepana" eksplozijom boja, da ne mogu da ne pomislim kako je to baš ilustracija onoga što se dešavalo tokom stvaranja ovog albuma.
3
Oono Yuuki, Stars in Video Game, Bijin record, Kiti, fotografija: Oono Yuuki |
Duhovita paralela preklapanja realnosti i virtuelne realnosti. Dok gledam, razmišljam o tome koliko virtuelno prodire i kako se integriše u ćivotno okruženje a kako se to virtuelno ustvari "puni" iskustvom i slikama iz realnog. Koja ptica je prava a koja je zvezda video igre? Ili, da li je uopšte to važno?
2
Deerhunter, Halcyon Digest, 4AD, fotografija: George Mitchel, dizajn: Bradford Cox |
Na fotografiji je Dennis Dinion, takmičar u The Miss Star Lite Pageant, 31. decembra 1982. Dennis je fotografu rekao kako se izdržava zamenjujući profesore u državnim školama u Atlanti.
Cox iz Deerhunter-a je bio ganut ovom fotografijom iz serije fotografija "Pons de Leon" George Mitchel-a i upotrebio je (a možda time dao i nov život) za omot novog albuma.
Ova fotografija (pomalo linčovska) je jedna od onih koje pričaju o željama i strahovima. I mada nije sasvim jasno koje su želje u pitanju, ona svakao zahvaljujući tom osećaju njihovog prisustva - živi.
Ova fotografija (pomalo linčovska) je jedna od onih koje pričaju o željama i strahovima. I mada nije sasvim jasno koje su želje u pitanju, ona svakao zahvaljujući tom osećaju njihovog prisustva - živi.
1
Manic Street Preachers, Postcards From The Young Man, Columbia, Sony Music, Dizajn: Nicky Wire , Steve Stace, Fotografija: Glen Luchford |
Polaroidni "gejz" sa ove fotografije, na prvi pogled je klasičan ali na drugi, ipak potpuno drugačiji. Ta polaroid slika koja upravo izlazi iz aparata je slika na kojoj je Glen Luchford, mi, neko drugi ili je odraz u ogledalu...? Najverovatnije u tom momentu sve je postojalo kao mogućnost i nastavilo da živi kao mogućnost fotografijom koju upravo gledamo (što me neodoljivo podseća na Schrödinger-ovu mačku.)
Fotografiju je 1994. snimio Glen Luchford koji je dugogodišnji prijatelji i saradnik umetnice Jenny Saville, čije se slike pojavljuju na III albumu MSP "The Holy Bible" i na IX albumu "Journal For Plague Lovers" (zamalo da osvoji prvo mesto 2009. na Best Art Vinyl). Kako je sve oko ovog omota povezano mada ne i pravolinijski, MSP su odlučili da podele svoje razloge za odabiranje ove fotografije za omot svog X albuma u kojoj se sve ovo što sam napisala, naravno ne pominje. Ipak, referenca je uspostavljena i to na onaj način na koji je to Morrissey radio u doba The Smiths.
Tim Roth je jedno vreme (devedesetih) neprestano fotografisao Polaroid kamerom. Posmatrao je te fotografije kao neku vrstu dnevnika koji mu ne pomaže baš previše oko stvarnih sećanja ali mu se dopadala analogija sporog propadanja polaroid fotografija i sećanja koja blede. Više o tome pisao je on na svom sajtu.
Van konkurencije
(omot iz 2010 a izdanje iz 2011)
Cut/Copy, Zonoscope Album treba da izađe u februaru 2011. međutim omot je predstavljen u 2010. Autor fotografije/montaže je japanski fotograf Tsunehisa Kimura. |