петак, 24. септембар 2010.

[NE]POTPISANE SLIKE



Držim je u rukama i i dalje ne mogu da verujem. Iako je rad na knjizi trajao godinama - prikupljanje radova, fotografisanje, prelom 1, prelom 2, prelom 3 (što je dovoljno da mi igra pred očima čim ih zatvorim) sada, kada je materijalizovana, kao da je prvi put vidim.
Unutra je zapravo 15 godina rada sa studentima na stvaranju alhemijskih štamparskih čuda. Gust koncentrat snova, razmišljanja i veštine stisnut između debelih korica.

Iz uvoda

Rasvetljavanje magičnog postupka stvaranja štampanog tekstila bilo je izuzetno uzbu­­dljivo i veoma podsticajno, a ideja vodilja u tom rasvetljavanju bio je jedan od najlepših eseja o tekstilu, esej „Nepotpisane slike“, slikara i akademika Miće Popovića, koji je smatrao da su štampane tkanine umetnička dela koja imaju snažnu estetsku, duhovnu i psihološku ­komponentu.

Nekad je dezen smišljen, pa otisnut na tkaninu. Onda je tkanina kao novinski papir ili čak i kao svileni papir za naročita izdanja. Ali, kao i sva luksuzna izdanja, osuđena su da se prelistaju ili ne prelistaju ako je sadržina besmislena ili dosadna ili ružna na hilja­du mogućih načina. Štamparska mašina otiskuje dezen na tkaninu, znoji se i brekće, ždere ogromnu količinu električne energije i ne sluti da su njene zasluge u zavisnosti od onog što utiskuje, a ne od napora koji je pristala da uloži.

A kad je reč o povezanosti arhitekture i tekstila, Popović iznosi sledeće zapažanje:

Mo­derna spoljna i unutrašnja arhitektura, eto primera o kolaboraciji likovnih umetnosti i tekstila, podstaknuta je tekstilom da se raspeva ili je osuđena da uvene. Ko prelistavajući časopise u teskobnom stanu ume da se uzbudi pred fotografijom nekog smelog, skladnog i jednostavnog enterijera, otkriće, s malo pažnje, da je jednom tankom glatkom zidu po­di­gla vrednost zavesa, svetlucava i nemirna, ili da je jednom drugom zidu svetlom, grubom i rustičnom dodala u lepoti tkanina sa masivnim konstruktivnim dezenom.


Ana Aksentijević - Jelić

Katarina Nikolić


Izdavač : Evro - Giunti, Beograd, 2010.

Autori radova u knjizi:

Ana Aksentijević-Jelić
Katarina Nikolić Žika Nedeljković Sanja Ostojić Jelena Jeftić Miljana Milentijević Mina Vesović Slađana Teodorović Sanja Ostojić Gabrijela Lenjo Marina Milojević Jovana Tojagić Jovana Mamula Merima Malićević Sanja Ostojić Milena Smiljanić Branislava Sarić Maja Kikiritkova Ivan Golubović Kristina Nikitović Mina Brmbolić Ana Aksentijevič-Jelić Nevena Novaković Branislava Sarić Stefan Orlić Slavica Simić Marina Milojević Dijana Sinanović Ljiljana Adamov Marica Ćirković Ivana Vukosavljević Biljana Rankić Nataša Stojanović Jelena Đorđević Slavica Simić Nataša Stojanović Lana Grbeša Biljana Vuković Marijana Kostadinović Nemanja Jeftić Aleksandra Simunović Sonja Nikolić Jovana Samailović Sonja Nikolić Tanja Avalić Maja Milosavljević Sanja Stevanović Jovana Jovanović Bojana Čolić Jelena Đurković Milica Balać Veljko Gavrilović Marija Popović Nevena Lazarević Milena Ćirić Tamara Miljković Jovana Perović Maja Lončar Dragoslava Bajunović Aleksandra Janković Marina Vještica Ana Stanisavljević Katarina Antonić Sonja Gajić Ivana Vujčić Jelena Rađenović Fragmenti sa štamparskog stola DTM Marina Todorović Aleksandra Radovanović Marijana Ranisavljev Ana Nesimovski Jovana Mamula Marijana Ćulum Bojana Radoičić Jelena Đoršević Nataša Stojanović Sanja Ostojić Dejana Ivanišević Stefan Orlić Slavica Simić Ljiljana Adamov Marina Anđelkovič Ana Barajević Jelena Banjac Bojana Obradović Maja Pavlović Miljana Milentijević Gorana Smiljanić Jovana Milenković Snežana Rakočević Tijana Zahirović Marijana Marinković Jelena Rađenović Biljana Vuković Slađana Teodorović Jelena Đorđević Mima Madžarac Sanja Tripunović Đurđa Đurđević Radica Spasov Ivana Tujkić Marija Nekić Biljana Sinanović Lidija Cvijović Milica Pavlović Marica Ćirković Ljiljana Adamov Maja Pavlović Miljana Milentijević Ivan Golubović Ljiljana Adamov Marija Blanuša Jelena Hodolić Nataša Kontić Slađana Vukajlović Predrag Đuknić Maja Turanjanin Marijana Gvozdenović Ivana Vujčić Zorana Simić Marija Tomašević Bojan Jovanović Slađana Vukajlović Lana Grbeša Jelena Pavlović Ivana B. Stanković Nemanja Jeftić Biljana Milošević Andrea Vaksman Maja Lončar Marijana Savić Milena Ćirić Biljana Milošević Nikola Petrović


Najbolji prijatelj i najbolji prijatelj

Najbolji prijatelj i najbolji prijatelj (deo II)

четвртак, 9. септембар 2010.

Ružno pače

Nije više kao nekad. Ali i sada, kada odem u prodavnicu ploča ne znam šta bi najviše volela da nađem. To je zato što ne tražim muziku (za to postoji drugi, vrlo efikasan i udoban kanal). Tražim 20 godina izgubljenu konekciju velikoformatnog omota i muzike. Kuvana noga među dobro informisanim kolekcionarima svake vrste pa i ove, sa blagom idejom da intuitivno vadim ploče na osnovu delića omota koji viri iz one jako stisnute gomile koja kopanje čini pomalo neprijatnim. To sam ja danas u prodavnici ploča. Kao neka loto devojka, pa šta mi je suđeno da dohvatim na osnovu vizuelnog afiniteta, to ću da se potrudim da izvučem uz rizik padanja pola sadržaja police. Ljudi u radnji su prijatni i hoće da pomognu, da se ne shvati pogrešno moj osećaj neugodnosti koja se odvija samo u meni i zbog mene same.
I tako snimim nešto narandžasto sa nijansama tamnijim i svetlijim, koje se prelivaju u toj kolorističkoj toploti, i pomislim da je to Kiss Me Kiss Me Kiss Me od The Cure, ali odmah i da možda nije, jer je to dupli album a ova ploča je tanka. Prvi album Depeche Mode, Speak and Spell izvirio je nakon malo jačeg cimanja. Ništa nisam znala o tom omotu kada sam ga bez razmišljanja odvojila na pult pored kase, i to samo zbog omota jer taj album odavno imam na mp3 formatu. Osećaj je sličan onom iz davnina samo malo pomeren. Sad znam šta je sadržaj ploče ali želim baš omot jer mi se neviđeno sviđa.

Speak and Spell, Depeche Mode, Mute 1981, Fotografija: Brian Griffin, Dizajn omota: Colin Fulcher poznatiji kao Barney Bubbles

Labud na gnezdu u najlonskoj foliji a iza narandžasta svetlost u nekom ludačkom, nimalo pozitivnom, radioaktivnom tonu. Plastična folija izgleda, ironično kao svetlost nekog reflektora a labud je, zbog kontra-svetla, crn. Kompozicija je vizuelno veoma dopadljiva. Tamna, izuvijana krivulja labudovog vrata stoji u prijatnom kontrastu oštrih linija gnezda od pobelelih grančica. Svetlost se preliva po narandžastoj pozadini privlačeći pažnju među plavo-crnim pločama osamdesetih u mnogobrojnim radnjama.

Fotografija nema baš nikakve veze sa nazivom albuma kao ni ostali grafički elementi. Speak and Spell je ona igračka za učenje engleskog spelinga koje se sećam jer sam baš želela da je imam. Ta nepovezanost i čudnovatost čitave aranžirane fotografske scene, navodi na razmišljanje u pravcu metafora i simbolike u potrazi za smislom. Da li je fotograf Brian Griffin imao nameru da se našali i da prvi album nepoznatog benda, koji izdaje za još uvek nepoznatu izdavačku kuću, naslovi "labudova pesma"?
Ustvari taj scenario bi bio skoro genijalan u svom sarkazmu: Vrsta labuda za koga se verovalo da peva samo pred smrt zove se Mute swan. Brian Griffin je ovom poslu prišao sa neuobičajeno malo entuzijazma (prema njegovom iskazu) kao i Barney Bubbles, grafički dizajner koji se na omotu i ne pominje. Griffin čak tvrdi da je jedva ubedio Bubbles-a da prihvati posao jer mu se muzika nije dopadala. U takvoj atmosferi, moguće je da su obojica odabrali sarkastično rešenje igre slike, simbolike i reči, koje najavljuje kraj na samom početku - i etikete i benda kroz bolesni, radioaktivni sjaj lažnog reflektora, želje za slavom koja je ismejana.
“I was working on a personal project about a nuclear attack on London and photographed the swan in my studio to represent the only creature alive after the bomb had dropped,” explains Brian. “Goodness knows what I was thinking. Everybody hated it, including myself actually!” Brian says that the project as a whole provoked little interest in Barney. “That was most unusual for him but I fully understood the reasons, for I also disliked Depeche’s music at that time,” says Brian.

Vince Clarke u kratkom dokumentarnom filmu o počecima Depeche Mode - "Do We Really Have To Give Up Our Day Jobs?" kaže da je bio zaprepašten cenom fotografije od 1000 funti. Ostali članovi benda su znali da je omot nešto "metaforično i visokoumno" ali nisu zapravo znali šta a izgleda da im nije bilo ni mnogo bitno. Komunikacija sa fotografom i dizajnerom nije postojala. Brian Griffin je potpuno samostalno odlučio da jednu od svojih fotografija, koje su deo ličnog projekta, upotrebi za ovaj omot.

Zadnja strana omota sa nazivima pesama u obliku šahovske figure kralja


Čini se da niko od autora nije imao previše entuzijazma kada je reč o ovom omotu koji i dalje smatram veoma uspešnim iako je jasno da je reč o "slučajnom poklapanju". Kao neko ružno pače koje je slučajno postalo labud. Nazivi pesama sa zadnje strane omota oblikuju kičastu šahovsku figuru koja na vrhu ima i krunu (što dodaje kiču na pripadajučoj mu očiglednosti). Čitav grafički spoj je "kao rogovi u (lepoj) vreći".

Remasterovano izdanje koje se može naći na Amazonu ima drugačije grafičko rešenje. Samo deo originalnog omota proviruje iz crnog okvira (kao da se stidi samog sebe). Da je omot bio stvarno "grozan" ovaj kupac sa Amazona bi sada možda kupovao i slušao nešto sasvim drugo:

"My only grumble is that the CD cover only shows a portion of the original vinyl cover. That swan in a polythene bag mesmerised me as a 13 year old in 1981!!!"
Uprkos ovakvom početku saradnje, sledeći omot, za album A Broken Frame, radio je ponovo Griffin (kao i za većinu kasnije objavljenih). Bilo bi jako lako pisati o njemu. On se nalazi među 100 najboljih omota u istoriji muzike u knjizi "100 Best Album Covers", koju je objavio Storm Thorgerson.