Opipavanje tuge

Blede dugačke ruke se šire i zahvataju mračno bezoblično brdo. Izlaze iz rama male slike na debelom hladnom zidu kuće koja je ustvari železnička stanica Vitkovac. Treperavo peronsko svetlo ulazi kroz visoki prozor i slabašno osvetljava mračne oči koje kao sitne rupe besciljno i nepobedivo zure u sobu. Jutro donosi hrabrost i slika se pretvara u nevešt pokušaj da se opiše usamljena kućica na brdu u sumrak ili svitanje. Rupe su prozori na kući a blede ruke su blago svetlo na horizontu. Do mraka, ova slika će se ponovo pretvoriti u gutačicu duše, crnu rupu za malu decu.


Proganjajuće slike iz detinjstva su kao zalog ostale poluodrasloj osobi da se njima bavi. Ono što je proganjalo, na čudan način postaje ono što teši i uči. Postavlja pitanja na koja je moguće lako odgovoriti ali je odgovor jako teško prihvatiti.
Prepustiti se osećanjima, kao dete koje veruje da odrasli sve drže u rukama i da će se pobrinuti da sve bude u redu. Prepustiti se veri da sve kontroliše viša sila i ušuškati se u uverenju da će biti ono što mora ma šta mi radili. Crkva je usavršila i raširila ponudu ovih privlačnih, paperjastih "proizvoda". Samo treba verovati.
"Faith" je izronio baš iz čežnje za ovim stanjem verovanja i shvatanja lične nemogućnosti prepuštanja sudbini a potrebe za prepuštanjem bolnim osećanjima koji na čudan način prizivaju proganjajuće slike i mirise baš iz detinjstva kada je vera bila moguća i jednostavna.




Faith, The Cure, Fiction (1981.) Dizajn: Porl And Undy (budući Parched Art)



Zamagljena fotografija Parohije Bolton je proganjajuća slika iz detinjstva Roberta Smita koji je nakon otrežnjenja omotom albuma "Three Imaginary Boys" koji je izdavačka kuća kreirala za The Cure u šeretskom maniru, odlučio da mu je dizajn omota izuzetno važan te je "stvari preuzeo u svoje ruke". Integracija i povezivanje vizuelnog sa muzikom - vizuelna aura muzike, od tog trenutka je počela da vibrira sa omota The Cure. Možda je baš ovaj omot najbolji primer ove vrste uzajamne isprepletanosti koja jedna drugu čine celovitom.

Album je nastao iz atmosfere "opipavanja tuge" , iz praznine u kojoj se jedva naziru zamagljeni oblici i u kojoj se preispituje mogućnost odnosno nemogućnost vere. Robert Smit je govorio o svojoj čežnji i gotovo zavisti koju je imao prema ljudima koji su mogli da se prepuste veri u sudbinu i njenim brižnim rukama dok se suočavao sa smrću koja je predstojala majci Lol Tolhurst-a.

Priča o "porođajnim mukama" kreacije ovog albuma je možda najbolji "case study" o haosu u kome nema ni nagoveštaja strukture, praznini u kojoj je čovek sam, o preglasnim emocijama koje iscrpljuju telo do granice uništenja.



"The songs had a downward spiral effect on us. The more we played them, the more despondent and desolate we became. Most of the time I left the stage crying." - Robert Smith


Čelično siva fotografija na omotu je vizuelizacija tog ekstremno ličnog i intimnog kidanja. Proganjajuća slika iz detinjstva se pojavila kao lek koji će otvoriti ventil pre samog pucanja i potpune dezintegracije. Zamagljen pogled uperen ka crkvi Bolton Abbey je kao moćna metafora nemogućnosti verovanja, ne samo religijskog već i detinjastog.
Turneja ove melanholije je jasno pokazala da haos stvarno nema prijatelje. Publika je bila ekstremno neprijateljski raspoložena a ostali članovi grupe nisu mogli ni sami da podnesu teret "sudbine". I sama fotografija i omot izazivaju neprijatan osećaj. Ne slede nikakva pravila vizuelne privlačnosti. Skoro kao da se radi o naporu da omot ostane neprimećen i neželjen u šarenim rafovima prodavnice ploča.

Bolton Abbey

Parohija Bolton je jedno od mnogih mesta u Velikoj Britaniji koje je poznato po pričama o pojavljivanju duhova. Uglavnom se radi o duhovima sveštenika i o jakim mirisima tamjana (pogotovo u julu i danju). Ruševine katedrale iz 12. veka su i dalje tamo a pojavljuju se često u umetničkim delima.

Moža je interesantno "za priču" da se Robert Smith ovde venčao.

Bolton Abbey, Yorkshire, Turner, J. M. W. (1775-1851). c.1809 , British Museum