[NE]POTPISANE SLIKE

Držim je u rukama i i dalje ne mogu da verujem. Iako je rad na knjizi trajao godinama - prikupljanje radova, fotografisanje, prelom 1, prelom 2, prelom 3 (što je dovoljno da mi igra pred očima čim ih zatvorim) sada, kada je materijalizovana, kao da je prvi put vidim.
Unutra je zapravo 15 godina rada sa studentima na stvaranju alhemijskih štamparskih čuda. Gust koncentrat snova, razmišljanja i veštine stisnut između debelih korica.

Iz uvoda

Rasvetljavanje magičnog postupka stvaranja štampanog tekstila bilo je izuzetno uzbu­­dljivo i veoma podsticajno, a ideja vodilja u tom rasvetljavanju bio je jedan od najlepših eseja o tekstilu, esej „Nepotpisane slike“, slikara i akademika Miće Popovića, koji je smatrao da su štampane tkanine umetnička dela koja imaju snažnu estetsku, duhovnu i psihološku ­komponentu.

Nekad je dezen smišljen, pa otisnut na tkaninu. Onda je tkanina kao novinski papir ili čak i kao svileni papir za naročita izdanja. Ali, kao i sva luksuzna izdanja, osuđena su da se prelistaju ili ne prelistaju ako je sadržina besmislena ili dosadna ili ružna na hilja­du mogućih načina. Štamparska mašina otiskuje dezen na tkaninu, znoji se i brekće, ždere ogromnu količinu električne energije i ne sluti da su njene zasluge u zavisnosti od onog što utiskuje, a ne od napora koji je pristala da uloži.

A kad je reč o povezanosti arhitekture i tekstila, Popović iznosi sledeće zapažanje:

Mo­derna spoljna i unutrašnja arhitektura, eto primera o kolaboraciji likovnih umetnosti i tekstila, podstaknuta je tekstilom da se raspeva ili je osuđena da uvene. Ko prelistavajući časopise u teskobnom stanu ume da se uzbudi pred fotografijom nekog smelog, skladnog i jednostavnog enterijera, otkriće, s malo pažnje, da je jednom tankom glatkom zidu po­di­gla vrednost zavesa, svetlucava i nemirna, ili da je jednom drugom zidu svetlom, grubom i rustičnom dodala u lepoti tkanina sa masivnim konstruktivnim dezenom.

Ana Aksentijević - Jelić
Katarina Nikolić

Izdavač : Evro - Giunti, Beograd, 2010.

Autori radova u knjizi:

Ana Aksentijević-Jelić Katarina Nikolić Žika Nedeljković Sanja Ostojić Jelena Jeftić Miljana Milentijević Mina Vesović Slađana Teodorović Sanja Ostojić Gabrijela Lenjo Marina Milojević Jovana Tojagić Jovana Mamula Merima Malićević Sanja Ostojić Milena Smiljanić Branislava Sarić Maja Kikiritkova Ivan Golubović Kristina Nikitović Mina Brmbolić Ana Aksentijevič-Jelić Nevena Novaković Branislava Sarić Stefan Orlić Slavica Simić Marina Milojević Dijana Sinanović Ljiljana Adamov Marica Ćirković Ivana Vukosavljević Biljana Rankić Nataša Stojanović Jelena Đorđević Slavica Simić Nataša Stojanović Lana Grbeša Biljana Vuković Marijana Kostadinović Nemanja Jeftić Aleksandra Simunović Sonja Nikolić Jovana Samailović Sonja Nikolić Tanja Avalić Maja Milosavljević Sanja Stevanović Jovana Jovanović Bojana Čolić Jelena Đurković Milica Balać Veljko Gavrilović Marija Popović Nevena Lazarević Milena Ćirić Tamara Miljković Jovana Perović Maja Lončar Dragoslava Bajunović Aleksandra Janković Marina Vještica Ana Stanisavljević Katarina Antonić Sonja Gajić Ivana Vujčić Jelena Rađenović Fragmenti sa štamparskog stola DTM Marina Todorović Aleksandra Radovanović Marijana Ranisavljev Ana Nesimovski Jovana Mamula Marijana Ćulum Bojana Radoičić Jelena Đoršević Nataša Stojanović Sanja Ostojić Dejana Ivanišević Stefan Orlić Slavica Simić Ljiljana Adamov Marina Anđelkovič Ana Barajević Jelena Banjac Bojana Obradović Maja Pavlović Miljana Milentijević Gorana Smiljanić Jovana Milenković Snežana Rakočević Tijana Zahirović Marijana Marinković Jelena Rađenović Biljana Vuković Slađana Teodorović Jelena Đorđević Mima Madžarac Sanja Tripunović Đurđa Đurđević Radica Spasov Ivana Tujkić Marija Nekić Biljana Sinanović Lidija Cvijović Milica Pavlović Marica Ćirković Ljiljana Adamov Maja Pavlović Miljana Milentijević Ivan Golubović Ljiljana Adamov Marija Blanuša Jelena Hodolić Nataša Kontić Slađana Vukajlović Predrag Đuknić Maja Turanjanin Marijana Gvozdenović Ivana Vujčić Zorana Simić Marija Tomašević Bojan Jovanović Slađana Vukajlović Lana Grbeša Jelena Pavlović Ivana B. Stanković Nemanja Jeftić Biljana Milošević Andrea Vaksman Maja Lončar Marijana Savić Milena Ćirić Biljana Milošević Nikola Petrović

Najbolji prijatelj i najbolji prijatelj

Najbolji prijatelj i najbolji prijatelj (deo II)

Ružno pače

Nije više kao nekad. Ali i sada, kada odem u prodavnicu ploča ne znam šta bi najviše volela da nađem. To je zato što ne tražim muziku (za to postoji drugi, vrlo efikasan i udoban kanal). Tražim 20 godina izgubljenu konekciju velikoformatnog omota i muzike. Kuvana noga među dobro informisanim kolekcionarima svake vrste pa i ove, sa blagom idejom da intuitivno vadim ploče na osnovu delića omota koji viri iz one jako stisnute gomile koja kopanje čini pomalo neprijatnim. To sam ja danas u prodavnici ploča. Kao neka loto devojka, pa šta mi je suđeno da dohvatim na osnovu vizuelnog afiniteta, to ću da se potrudim da izvučem uz rizik padanja pola sadržaja police. Ljudi u radnji su prijatni i hoće da pomognu, da se ne shvati pogrešno moj osećaj neugodnosti koja se odvija samo u meni i zbog mene same.
I tako snimim nešto narandžasto sa nijansama tamnijim i svetlijim, koje se prelivaju u toj kolorističkoj toploti, i pomislim da je to Kiss Me Kiss Me Kiss Me od The Cure, ali odmah i da možda nije, jer je to dupli album a ova ploča je tanka. Prvi album Depeche Mode, Speak and Spell izvirio je nakon malo jačeg cimanja. Ništa nisam znala o tom omotu kada sam ga bez razmišljanja odvojila na pult pored kase, i to samo zbog omota jer taj album odavno imam na mp3 formatu. Osećaj je sličan onom iz davnina samo malo pomeren. Sad znam šta je sadržaj ploče ali želim baš omot jer mi se neviđeno sviđa.

Speak and Spell, Depeche Mode, Mute 1981, Fotografija: Brian Griffin, Dizajn omota: Colin Fulcher poznatiji kao Barney Bubbles

Labud na gnezdu u najlonskoj foliji a iza narandžasta svetlost u nekom ludačkom, nimalo pozitivnom, radioaktivnom tonu. Plastična folija izgleda, ironično kao svetlost nekog reflektora a labud je, zbog kontra-svetla, crn. Kompozicija je vizuelno veoma dopadljiva. Tamna, izuvijana krivulja labudovog vrata stoji u prijatnom kontrastu oštrih linija gnezda od pobelelih grančica. Svetlost se preliva po narandžastoj pozadini privlačeći pažnju među plavo-crnim pločama osamdesetih u mnogobrojnim radnjama.

Fotografija nema baš nikakve veze sa nazivom albuma kao ni ostali grafički elementi. Speak and Spell je ona igračka za učenje engleskog spelinga koje se sećam jer sam baš želela da je imam. Ta nepovezanost i čudnovatost čitave aranžirane fotografske scene, navodi na razmišljanje u pravcu metafora i simbolike u potrazi za smislom. Da li je fotograf Brian Griffin imao nameru da se našali i da prvi album nepoznatog benda, koji izdaje za još uvek nepoznatu izdavačku kuću, naslovi "labudova pesma"?

Ustvari taj scenario bi bio skoro genijalan u svom sarkazmu: Vrsta labuda za koga se verovalo da peva samo pred smrt zove se Mute swan. Brian Griffin je ovom poslu prišao sa neuobičajeno malo entuzijazma (prema njegovom iskazu) kao i Barney Bubbles, grafički dizajner koji se na omotu i ne pominje. Griffin čak tvrdi da je jedva ubedio Bubbles-a da prihvati posao jer mu se muzika nije dopadala. U takvoj atmosferi, moguće je da su obojica odabrali sarkastično rešenje igre slike, simbolike i reči, koje najavljuje kraj na samom početku - i etikete i benda kroz bolesni, radioaktivni sjaj lažnog reflektora, želje za slavom koja je ismejana.

“I was working on a personal project about a nuclear attack on London and photographed the swan in my studio to represent the only creature alive after the bomb had dropped,” explains Brian. “Goodness knows what I was thinking. Everybody hated it, including myself actually!” Brian says that the project as a whole provoked little interest in Barney. “That was most unusual for him but I fully understood the reasons, for I also disliked Depeche’s music at that time,” says Brian.

Sa bloga "Reasons to be Cheerful"

Vince Clarke u kratkom dokumentarnom filmu o počecima Depeche Mode - "Do We Really Have To Give Up Our Day Jobs?" kaže da je bio zaprepašten cenom fotografije od 1000 funti. Ostali članovi benda su znali da je omot nešto "metaforično i visokoumno" ali nisu zapravo znali šta a izgleda da im nije bilo ni mnogo bitno. Komunikacija sa fotografom i dizajnerom nije postojala. Brian Griffin je potpuno samostalno odlučio da jednu od svojih fotografija, koje su deo ličnog projekta, upotrebi za ovaj omot.

Zadnja strana omota sa nazivima pesama u obliku šahovske figure kralja

Čini se da niko od autora nije imao previše entuzijazma kada je reč o ovom omotu koji i dalje smatram veoma uspešnim iako je jasno da je reč o "slučajnom poklapanju". Kao neko ružno pače koje je slučajno postalo labud. Nazivi pesama sa zadnje strane omota oblikuju kičastu šahovsku figuru koja na vrhu ima i krunu (što dodaje kiču na pripadajučoj mu očiglednosti). Čitav grafički spoj je "kao rogovi u (lepoj) vreći".

Remasterovano izdanje koje se može naći na Amazonu ima drugačije grafičko rešenje. Samo deo originalnog omota proviruje iz crnog okvira (kao da se stidi samog sebe). Da je omot bio stvarno "grozan" ovaj kupac sa Amazona bi sada možda kupovao i slušao nešto sasvim drugo:

"My only grumble is that the CD cover only shows a portion of the original vinyl cover. That swan in a polythene bag mesmerised me as a 13 year old in 1981!!!"

Uprkos ovakvom početku saradnje, sledeći omot, za album A Broken Frame, radio je ponovo Griffin (kao i za većinu kasnije objavljenih). Bilo bi jako lako pisati o njemu. On se nalazi među 100 najboljih omota u istoriji muzike u knjizi "100 Best Album Covers", koju je objavio Storm Thorgerson.

Slike na nebu

Covenant, Northern Light, Metropolis, 2002, dizajn: Dirk Rudolph, fotografija: Kasskara studio/DG

...my days grow longer
can barely find my trace
one more day I try to be strong
you know I won't last that long...

Rising Sun - Northern Light - Covenant

Ledena površina severnih mora po kojoj klizi beli odraz meseca, šestomesečna noć metalnih zvukova, čežnja za povezanošću sa ljudima i beskrajno čekanje...Severna svetlost daje olakšanje bojeći i parajući samoću i mrak. Melanholija i nada se stapaju u leguru čeličnoplavog neba. Pogleda usmerenog ka isprekidanom horizontu, zaleđen istim ledom kojim je prekriven pejzaž, sedi čovek kome smo iza leđa, ispred neprobojne površine omota ploče Northern Light. Odsustvo dodira je prisutno svuda. Nema tragova u snegu, noge su duboko uzemljene u belinu i svo to čekanje je preliveno hladnim plavičastim svetlom. Ako se i naslućuje da je telo koje sedi zaleđeno na stolici ipak živo, to je zbog utiska fanatično strpljivog čekanja. Centralna kompozicija koja je narušena planinsko-brdskim izlomljenim linijama, uravnotežena je (krajnje očekivano i korektno) nazivom albuma. Fotografija i ovde pokazuje snagu svoje zavodljivosti, gde (u svakom smislu) zamrznut trenutak za koji znamo da se nikada nije zaista desio, ipak prenosi osećaj stvarnosti i kreira atmosferu koju posmatrač može da oseti ali nikada u realnosti ne može da doživi. /priča o zamrzavanju Walt Disney-a je samo legenda/


Odsustvo dodira i potreba za toplinom i Aurora Borealis (rep lisice - kako je zovu finci) - trag nade i uzbuđenja na mračnom nebu, smenjuju se i mešaju kroz ceo album. Kroz mali prozor studija u podrumu, tokom duge švedske noći, probijalo se svetlo, slabašno ali dovoljno da inspiriše Covenant (po njihovoj priči) da naprave album pun hladnoće i topline, očaja i nade.
Gotovo kompjuterski generisana fotografija tek daje nagoveštaj svega toga. Uzbuđuje na intelektualnom planu i pokreće razmišljanje o fotografiji posle fotografije. Njena hladnoća je smislena i time uvećana. Toplina o kojoj govori Covenant, nalazi se tek sa druge strane fotografije - na duplom vinilu na kom su kao nagrada za ljubitelje dodate 4 bonus pesme.

"The title is a paraphrase of the Northern Lights aurora boralis. so the lights is acutally the kind of vision we had of the album when we made it, cause it was recorded in Stockholm in the winter and it's really, really dark and there are hard times in Sweden and we just felt the album felt like our little light we had in this darkness. I mean, it's also a kind of description of the sound and we found out after a while that this album that we were making had a very kind of northern feel to it."
Covenant

Autor ove fotografije je studio koji radi za najpoznatiju izdavačku kuću koja se bavi klasičnom muzikom Deutsche Grammophon - Kasskara studio. Gotovo sve njihove fotografije su pažljivo "aranžirane" u studiju ili (manje) u eksterijeru, hladnih tonova (skoro bez izuzetka), nestvarno oštre - kada su u pitanju izvođači klasične muzike a pomalo stilizovano "prljave" - kada su u pitanju bendovi (što valjda govori o njihovom odnosu prema vizuelizaciji muzičkog izraza). Odnos klijent-fotograf je očigledan. Korektno i profesionalno odrađen posao koji ne prodire do ličnog a ni do potkulturne komunikacijske mreže (a ni potkulture danas nemaju tako jasno stilizovane kodove kao nekad). Univerzalna razumljivost fotografije i nije tako uzbudljiva.

Kasskara studio - Rammstein (višestruka povezanost - isti fotografski studio,
producent za Northern Light je bio Jacob Hellner)

Let love in!

Ako ste ikada razmišljali o deljenju životnog prostora i ljubavi sa stvorenjcem koje na malo odgovara sa mnogo, prestanite da mislite. Pustite nežnost da vam se uvuče pod kožu.
Za dalje korake, proverite ovde.

Smrtnici u šumi duhova

Jedne davne tinejdžerske večeri kod drugarice, slušajući Pixies i maštajući o našem velelepnom ateljeu u stilu Fektorija ili barem o nekom potkrovlju za ludiranje u Beogradu, dohvatila sam prvi put video kameru i prvo što sam sa njom uradila je bio spontani "muzički video" za Here comes your man i to tako što sam objektiv usmerila ka snegu na TV-u. Nisam imala pojma šta ću ugledati, ali kada se otvorio beskrajan tunel interferencija, celo veče i deo jutra se pretvorio u seriju spotova za Pixies i to nekoliko puta u krug. Iza vrtloga krupnih TV-piksela provejavala je pomalo uznemirujuća i uzbudljiva ideja da razni uređaji mogu da komuniciraju među sobom i stvaraju nepredvidive slike.

fotografija i štampa: Katarina Nikolić

Činilo nam se tada da smo otkrile nešto jako važno a sada znam da je to meni i zaista važno. Kada se pojavio backlit (onaj materijal za digitalnu štampu što koriste za reklame na autobuskim stanicama tako što svetlo prolazi kroz njega pa izgleda kao ekran) odmah sam ga upotrebila da kroz njega gledam Fashion TV i da to fotografišem. Fashion TV mi je bio omiljen za to jer su se tela manekenki kretala stalno unapred kao neke repetativne mrlje koje ni iz čega prodiru napred da bi nestale i onda se ponovo pojavile. Kao da iz pozadine duhovi pokušavaju da komuniciraju sa spoljnim svetom sa druge strane backlit-a. Silno sam se zabavljala time i ne znajući za omot My Life in the Bush of Ghosts (hvala No Limits Records za njihovu lošu štampu koja me je držala u zanosnom neznanju. Nekom drugom prilikom ću im se ponovo zahvaliti na "kvalitetnim" diskovima koji su već nakon par meseci počeli da krckaju pa me terali da idem dalje. Trećom prilikom ću se setiti i da su ipak bili moj prozor u svet važne muzike pa ću im sve ostalo oprostiti.)

Brian Eno/David Byrne, My life in the Bush of Ghosts, Sire, 1981.
dizajn: Peter Saville, fotografija: Brian Eno

Nekoliko stilizovanih figura isečenih od papira zalepljene za TV na čijem ekranu se smenjuju kadrovi fotografija stvaraju snoliku likovnost koja je istovremeno ilustrativna jer duhovi iz naziva albuma dobijaju telesnu formu. Iskrivljena, arhitektonski kruta tela izviru kao soliteri, plutaju jedna preko drugih kao senke gradeći meku geometrijsku sliku. Na prvi pogled (ili na lošoj reprodukciji) sve deluje kao apstraktni, zamućeni Mondrianov eksperiment iz teorije forme. A onda se pred nama pojavljuje svet iz priče (po kojoj je album i dobio ime) nigerijskog pisca Amos Tutuola iz 1954. godine o sudbini smrtnika koji zalutaju u carstvo duhova.
Brian Eno je ranije eksperimentisao sa polaroid autoportretima i TV ekranom pa je fi otografija na omotu dobijena sličnom metodologijom.

Vizuelizovana pop - estetika budućnosti (možda već sadašnjosti) kroz fotografiju dobijenu igrom TV ekranom i kamerom, kao da je suvenir sa putovanja u opasnu šumu duhova koja nije više samo u srcu tropske šume, već nastaje i u katodnim cevima i sočivima koji samodovoljno komuniciraju. Svet tehnologije koji smo stvorili ponekad nam uzvraća lepotom i čudima koja nismo imali u planu.

Sam album je eklektičan, srećan prepletaj poetika oba autora sa odjecima zvukova i atmosfere iz dalekih krajeva. Paul Morley je možda najbolje opisao ovu eklektičnost kao oblikovanje budućnosti pop muzike koja zvuči kao pop muzika imaginarnog društva.

Neki delovi priče Amos Tutuola po izboru David Byrne-a
Alternativni omoti iz 1981.

Šta je u sredini haosa?

Siouxsie and the Banshees, Tinderbox, 21. april 1986,Polydor
fotografija: Lucille Handberg, dizajn omota: Billy Houlston

Čarobna kutija u koju su spakovana sva magična rešenja, koju otkrivamo slučajno, kada se najmanje nadamo, ustvari u onim situacijama koje su beznadežne, ima moć da potpuno preokrene okolnosti kao da ih je promešao uragan i od njih stvori nešto neverovatno dobro. Zapaljiva kutija, kutija za kresivo (šibice) - tinderbox, puna potencijalno zapaljivih, prosvetljujućih stvarčica, rešila je sve probleme vojnika iz Andersenove bajke. On je paleći čarobne šibice prizivao moćne, strašne pse koji su neumorno udovoljavali svakoj želji koja bi mu pala na pamet, spasli ga sigurne smrti, pobili sve njegove neprijatelje i doneli mu princezu na svojim leđima.

Posmatranje haosa izvan haosa izaziva uzbuđenje i divljenje. Kako je unutra? Verovatno je u samom središtu jezivo mirno i zaglušujuće tiho dok parčići sveta lete okolo sumanutom, neumoljivom snagom. Tornado koji devojčicu Doroti u "Čarobnjaku iz Oza" vodi na mesto o kome mašta - gde ne postoje nikakve nevolje, je jedna od privlačnih slika "nebeskog usisivača" koji će nas odvesti na mirnije i lepše mesto pošto nas prvo dobro (ali na sreću) kratko prodrma.

"Zapaljiva kutija" na kojoj besni snaga usisavajućeg vetra govori o njenom žestokom, moćnom i uzvišenom sadržaju. Crveni ton dodat, inače originalno crno-beloj fotografiji, ubrizgava snagu i snolikost čitavom prizoru koji je smešten u okvir nalik na pozornicu. Time fotografija tornada postaje metafora za bend i muziku koju on stvara a nas smešta u ulogu "lovca na tornado" koji je dovoljno blizu da mu reka adrenalina prostruji kroz telo zbog mogućnosti da ipak bude uvučen nepredvidivom snagom.
Biti tornado ili biti neko čija je metafora tornado, znači biti u neprekidnom haosu, premeštati se sa mesta na mesto...sam, dok te drugi sa strahom, divljenjem i mržnjom posmatraju kako u samo svom haotičnom svetu nastaješ i umireš bezbroj puta. Za one koji maštaju o nečemu što nikada nisu videli/čuli a što je u sredini haosa, Tinderbox nudi prosvetljenje ali ne garantuje ništa osim opasnosti.

Izbor fotografije i njeno smeštanje u kontekst pozornice i omota je toliko eksplicitna i ekspresivna poruka da ne daje prostor za bekstvo. Već nakon prvog pogleda ste upleteni, usisani i ne želite ništa drugo osim da otvorite (daunloudujete) Tinderbox u nadi da će snaga tornada promešati svaki skriveni kutak vaše duše.

"A funnel within a funnel" - Lucille Handberg, 1927.

Originalna fotografija je jedna od najpoznatijih fotografija uragana koju je snimila Lucille Handberg 8. jula 1927. godine blizu gradića Jasper u Minesoti. Fotografija nosi naziv "A funnel within a funnel" zbog oblika tornada koji deluje kao "odžak u odžaku".


Slušam Tinderbox i čekam da komadići koji lete u haotičnom ali uređenom vrtlogu dobiju oblike moćnih pasa koji će svaku želju preneti iz oblaka snova u realnost.


__________________________________________________________________


Interesantno je da se ova fotografija, doduše drugačije obrađena i u potpuno drugačijem kontekstu pojavljuje i na omotu albuma Stormbringer, Deep Purple iz 1974. godine. Ova podudarnost najbolje govori o konotaciji koja potpuno menja simboličku poruku fotografije.

Kutija u Pandorinim rukama

Da li je pritisak na okidač fotoaparata u jednom trenutku života, strela koju odapinjemo ka sopstvenom srcu u budućnosti?

"Vaše je samo da klinete a mi ćemo se pobrinuti za ostalo" - rekao je odavno Eastman Kodak.
Šta je to o čemu će se pobrinuti? Kako je to olako dato obećanje u marketinškom žaru? Zavodljiva ideja da će se neko pobrinuti za sve što sledi kao posledica našeg kliktanja čini da se u svim našim malim i velikim životnim ritualima oslonimo na dugmence "čarobne kutije" koje će trenutke učiniti večno mrtvim. Šta sledi posle?

Organizovanje sećanja u porodične i lične albume, foldere na internim i eksternim hard diskovima, dvd, cd, flickr, facebook...
Šta će sve to značiti za nas kada se sećanje izobliči, kada se konstelacija odnosa promeni, kada oni što su bili tu ne budu više sa nama? Da li ćemo zaobilaziti foldere po hard disku i trpati albume na dno fijoke ili u podrum? Da li ćemo poželeti da ih obrišemo i pocepamo u jadnom uverenju da ćemo poništiti trenutke koji su promenili značenje i koji su zauvek mrtvi.
Fotografija svedoči o smrti trenutka i o nepromenjivosti prošlosti. Svedoči i o nepostojanju budućnosti. Time nas bolno uči da postoji samo sadašnjost. Bezbrižna, kompulsivna igra - ritual beleženja i skladištenja, tek u budućnosti otkriva svoju ozbiljnu stranu.

Fotografisanje je proces kroz koji se trenutak stvarnosti vidi, beleži, prikazuje a kasnije tumači kroz specifičnu prizmu vremena. Fascinacija fotografijom se oslanja na njenu moć da pruži fragmentarno osećanje vremena, života, sveta - isto ono osećanje koje čini pojimanje vremena. Vreme se meri emocijama i sećanjima a u tom vremenu se gradi i značenje fotografija koje će jednom biti tačke "pomeranja" iz sadašnjosti.

I've been looking so long at these pictures of you
That I almost believe that they're real

Pictures of you, The Cure

Veliko pitanje - Prikaz ili kontekst?


Otvaranje starog porodičnog albuma je započinjanje posebne vrste prisećanja pri kome posmatrač ulazi u prostor i vreme slike. Poznavanje i prepoznavanje korica, sadržaja i hronologije albuma olakšava ovaj ulazak.
Kutija, album, fotografija, iskrzane ivice koje svedoče o premeštanju iz rama u ram, izgrebana lica, pocepani delovi, natpisi ispod slike ili na poleđini, druge slike ispred, iza, ispod i iznad, dimenzije (9x13 ili one veće, važnije nekada) - sve to govori da je fotografija objekat - predmet kao i drugi predmeti koji imaju svoju skrivenu i vidljivu istoriju. A onda, ispod te tanke glazure prikaza koji je nastao oksidacijom srebra ili broma ili još kompleksnijih hemijskih reakcija ili udarima elektrona o ekransko staklo izbijaju bujice priča i oštrice emocija koje celu interakciju pretvaraju u magiju, neobjašnjivu i nepredvidivu. Vreme, trenutak iz koga posmatramo prikaz i kontekst u kome se on posmatra svaki put čine igru drugačijom. Ono što se gubi je poimanje da je fotografija predmet. Prikaz postaje realnost za nas iako smo svesni da je ta realnost neuhvatljiva iluzija koja će već pri sledećem pogledu imati drugačiji oblik.
Intimne, lične, porodične fotografije šapuću onim što prikazuju a glasno govore kroz kontekst.

Trenuci posmatranja onoga što smo predatorski pažljivo "zgrabili" kroz kutiju koju smo držali nesvesnim pandorinim rukama, biće tačke u vremenu koje će nas na nepredvidiv način vratiti u sliku iza ogledala na koju niko nije spreman dok veruje da će se Eastman Kodak pobrinuti za sve ostalo.