Ako je uslov za sublimno iskonski strah, osećaj ništavnosti naspram prirode i istovremeno osećaj neodvojivosti od nje, da li se proširenjem tehnoloških mogućnosti otvara novo polje sublimnih doživljaja kroz fotografiju?
Sopstvenih sublimnih doživljaja mogu jasno da se setim jer ih i nije bilo mnogo. Svi oni su uključivali i vizuelni aspekt koji je bilo nemoguće fotografisati. Tačnije, vizuelne sadržaje je bilo moguće zabeležiti kamerom ali same fotografije nisu oživljavale sublimni osećaj. To dirljivo pokušavanje da se sublimni doživljaj sačuva i produži fotografijom često je moguće videti na vidikovcima, kada baš svi izletnici/turisti instinktivno vade svoje aparate. Fotografije će ostati samo kao dokument da su baš oni bili tamo. Neka kompozicija će biti zanimljiva i budiće prijatna sećanja ali sublimni osećaj neće "uhvatiti". Odsustvo sublimnog iz fotografija snimljenih tokom sublimnog doživljaja je potpuno logično i jasno jer izostaje jedan od uslova - strah i identifikacija sa scenom.
Jednom sam čula priču da su ljudi na prvim projekcijama Limierovih filmova uzmicali u svojim stolicama (kao kad su gledali Ajkulu 3D u Odeonu pre par decenija). Onda smo se navikli da posmatramo fotografije i filmove kao prikaze odvojene od realnosti. Pretpostavljam da je tokom vremena i intenzivnog prisustva fotografskih prikaza došlo do desenzitivizacije, tako da su ograde između posmatrača i prikaza postale neprobojne. "Uživljavanje" osim za one sa Stendalovim sindromom je skoro nemoguće. Zbog toga će se milionita fotografija alpskih litica i ambisa iz sublimnog doživljaja pretvoriti u razglednicu koja je samo tambnejl za ostale slike pejzaža, znak za lepo mesto ili (u najboljem slučaju) u zavodljivu fotografiju. Ja više ne pokušavam da fotografišem dragocene sublimne trenutke. Suviše su retki da bi se tokom njih bilo šta drugo radilo.
Međutim, sublimno podstaknuto fotografijom je ono što me zapravo zanima. Da li je ono moguće ili je zauvek nestalo pomenutim granicama između prikaza i posmatrača?
Granice je nemoguće dovesti u pitanje, tako da se osnov za sublimni doživljaj pomera iz prikaza u posmatrača. Drugim rečima, ono što vidim na fotografiji, treba da pokrene neke intelektualno/emotivne procese u meni gde bi se eventualno pojavio i sublimni doživljaj.
Tehnologija fotografskog procesa, koja je izvršila destrukciju a zatim i rekonstrukciju (redefiniciju) aure fotografije, to isto je uradila i sa potencijom fotografskog medija za stvaranje sublimnog estetskog doživljaja. Činjenica da je ono što se je fotografisano moralo u nekom trenutku da postoji kao vidljiva stvarnost, istovremeno demistifikuje i mistifikuje fotografisani prikaz. Tehnologija i optika daju fotografiji moć da zabeleži ono što je teorijski moguće videti (ono što pretpostavljamo da postoji) ali je to fizički bez nje nemoguće.
 |
| Mojave Crater u Xanthe Terra području na Marsu. Fotografija: Nasa |
 |
| "iz bliza" |
 |
Fotografija: Luiz Blanco, Club of the Waves |
Kako je moguće videti sve ove stvari? One su toliko daleko ili toliko sićušne da im je nemoguće prići. Ili, kao talas, toliko brzo menjaju svoju kompleksnu formaciju, da ih je nemoguće obuhvatiti okom i duhom u tako kratkoj vremenskoj frakciji. Ipak, to su sve manifestacije života i njegovog prisustva u fotografskom prikazu kroz koji provejava osećaj da ih je nemoguće videti bez fotografske tehnologije.
Daleki svemir, okean, beskonačno ili nepojmljivo prostranstvo i dalje imaju važno mesto u kolektivnoj imaginaciji. Rekla bih da je osećaj koji većina ljudi deli u vezi njih ustvari ta tanka i vibrirajuća granica između razumevanja i nemogućnosti prihvatanja. Na toj tankoj liniji titra i prostor za sublimni doživljaj.
Slična neuhvatljivost i nevidljivost koju je tehnologija učinila vidljivom kroz optiku i fotografiju je i ćelijska struktura živih organizama. Ultrazvuk, mikroskop, X-zraci, omogućuju da posmatramo sopstveni organizam kao entitet koji je odvojen od nas samih. Procesi koji se u njemu odvijaju, vizuelne kompozicije koje se razotkrivaju poput apstraktnih slika, kroz ovu vrstu fotografije otkrivaju da se sa nama i u nama dešava nešto što je van našeg pogleda. Skoro da možemo da obuhvatimo nešto toliko sićušno kao što je elementarna čestica, ali ona i dalje ostaje nepojmljiva poput beskonačnog prostranstva svemira. Time, i slike unutrašnjosti našeg organizma, ćelija koje su utkane u njegovu strukturu, molekula i atoma vidljive a neopipljive, postaju osnov za mogući sublimni doživljaj kroz savremenu fotografsku tehnologiju.
Koncept sublimnog u estetici
Sublimno se u XVIII veku pominje kao estetski kvalitet odvojen od lepog u tekstovima A. A. Coopera, J. Addisona i J. Dennisa. On se javlja kao mera za osećaj podstaknut zastrašujućim i nepravilnim formama kroz koje se priroda ponekad manifestuje. Ideju o sublimnom su sva tri estetičara razrađivali kroz impresije o putovanjima po Alpima pominjući da se tamo istovremeno meša ono što je prijatno za oko (poput muzike koja prija ušima) i Horor, a ponekad i sam očaj.
Edmund Burke je razvio koncept sublimnog u svom delu A Philosophical Enquiry into the Origin of Our Ideas of the Sublime and Beautiful (1756). Burke je tvrdio i da se sublimno i lepo međusobno isključuju ali da oba mogu da proizvedu osećaj prijatnosti: "Sublimno može da inspiriše užas, ali mi osećamo prijatnost znajući da je percepcija fikcija."
Šopenhauer je smatrao da je osećaj sublimnog u prijatnosti kroz posmatranje nadmoćnog ili ogromnog zloćudnog objekta koji bi mogao da uništi posmatrača.
Daleki svemir, okean, beskonačno ili nepojmljivo prostranstvo i dalje imaju važno mesto u kolektivnoj imaginaciji. Rekla bih da je osećaj koji većina ljudi deli u vezi njih ustvari ta tanka i vibrirajuća granica između razumevanja i nemogućnosti prihvatanja. Na toj tankoj liniji titra i prostor za sublimni doživljaj.
Slična neuhvatljivost i nevidljivost koju je tehnologija učinila vidljivom kroz optiku i fotografiju je i ćelijska struktura živih organizama. Ultrazvuk, mikroskop, X-zraci, omogućuju da posmatramo sopstveni organizam kao entitet koji je odvojen od nas samih. Procesi koji se u njemu odvijaju, vizuelne kompozicije koje se razotkrivaju poput apstraktnih slika, kroz ovu vrstu fotografije otkrivaju da se sa nama i u nama dešava nešto što je van našeg pogleda. Skoro da možemo da obuhvatimo nešto toliko sićušno kao što je elementarna čestica, ali ona i dalje ostaje nepojmljiva poput beskonačnog prostranstva svemira. Time, i slike unutrašnjosti našeg organizma, ćelija koje su utkane u njegovu strukturu, molekula i atoma vidljive a neopipljive, postaju osnov za mogući sublimni doživljaj kroz savremenu fotografsku tehnologiju.
Koncept sublimnog u estetici
Sublimno se u XVIII veku pominje kao estetski kvalitet odvojen od lepog u tekstovima A. A. Coopera, J. Addisona i J. Dennisa. On se javlja kao mera za osećaj podstaknut zastrašujućim i nepravilnim formama kroz koje se priroda ponekad manifestuje. Ideju o sublimnom su sva tri estetičara razrađivali kroz impresije o putovanjima po Alpima pominjući da se tamo istovremeno meša ono što je prijatno za oko (poput muzike koja prija ušima) i Horor, a ponekad i sam očaj.
Edmund Burke je razvio koncept sublimnog u svom delu A Philosophical Enquiry into the Origin of Our Ideas of the Sublime and Beautiful (1756). Burke je tvrdio i da se sublimno i lepo međusobno isključuju ali da oba mogu da proizvedu osećaj prijatnosti: "Sublimno može da inspiriše užas, ali mi osećamo prijatnost znajući da je percepcija fikcija."
Šopenhauer je smatrao da je osećaj sublimnog u prijatnosti kroz posmatranje nadmoćnog ili ogromnog zloćudnog objekta koji bi mogao da uništi posmatrača.
Veoma je zanimljiva ideja Maria Coste da je koncept sublimnog potrebno razmatrati pre svega u relaciji sa epohalnim otkrićima digitalnih tehnologija i kompjuterski generisane umetnosti, umrežavanja i telekomunikacije. Po njemu, nove tehnologije stvaraju uslove za novu vrstu sublimnog - tehnološki sublimno. On potvrđuje i tezu da se osećaj sublimnog pomera sa duhom vremena navodeći da je sublimno bilo naturalno u XVIII veku, metropolitanski-industrijsko u modernom dobu, dok je sada tehnološko.
Nesvesno i sublimno
Ostaje osećaj da naturalno kroz tehnologiju nastavlja da pokreće sublimno što primeri sa početka ovog teksta treba da ilustruju. Uzrok tome bi možda trebalo tražiti i u kolektivno nesvesnom u kome leži potencijal ili izvor za dostizanje sublimnog doživljaja. Jungov koncept kolektivno nesvesnog i nesvesnog uopšte, treba razlikovati od podsvesnog u smislu da nesvesno nikada nije bilo u svesti za razliku od podsvesnog, te je zbog toga i nepoznato dok kontakt sa njim uvek deluje zastrašujuće pa i "onostrano". U tom smislu ono bi moglo da predstavlja izvor sublimnog iskustva okeanskih razmera i to nezavisno od konteksta vremena. Tehnologija, odnosno fotografska tehnika u sinergiji sa digitalnom tehnologijom, može da deluje kao katalizator za kreiranje vizuelnih sadržaja koji dotiču pomenutu tanku, vibrirajuću granicu između shvatljivog i neshvatljivog, poznatog i nepoznatog.
