Blurovana lista omota 2010.

Omoti gramofonskih ploča odavno su promenili i format i ulogu i alatke. Da li zbog toga što se omoti više ne smatraju toliko ozbiljnim medijem jer postoji pregršt drugih prozora ka fanovima ili zbog toga što se tokom decenija iskustva pokazalo da je tako najbolje, primetna je angažovanost samih članova benda i njihovih prijatelja u dizajnu omota. Vizuelizacija muzike je ostala prisutna i u fluidnom terabajtskom prostranstvu i to ne kao prosto nasleđe ili nostalgični recidiv.

Ovo je moj izbor omota koji u sebi sadrže fotografiju kao glavni element a objavljeni su u 2010.

10

Skream, Outside the Box, Tempa, Dizajn: Shaun Bloodworth i Stuart Hammersle

Ollie Jones (Skream)

Fotografija skoro kao da je "prepisana" sa ruskih propagandnih postera na kojima se pominju reči: čela, smela, u vis, napred, daleko, odlučno i slično. I baš zato je zanimljiva. Naturalistička, kao za ličnu kartu ali, samo malo podignuta glava...i vraćeni smo na plakate SSSR-a. Plavi kvadrat, koji je ustvari prilično banalna metafora za kutiju, sigurno fenomenalno privlači pažnju u nekoj prodavnici ploča. Meni je svakako privukao, kao neka fina pauza u moru histeričnih piksela na ekranu. Tako Skream "kipti" iz kutije vizuelno a kada se otpakuje (anraruje i anzipuje) počinje da plovi sobama i klubovima.

9

 

Brian Eno, Small Craft on a Milk Sea, Warp Records, Dizajn: Wordsalad, Fotografija (tipografija, litografija): Nick Robertson

 

Brian Eno je za ovaj album rekao da je kao antologija filmova, odnosno da je pokušao da evocira osećaj koji je imao kada je slušao muziku iz Felinijevih filmova pre nego što ih je gledao. Uz ove njegove reči, fotografije koje čine vrlo luksuzno pakovanje novog albuma, deluju još više impresionističke nego što na prvi pogled izgledaju. Ova poslednja je ono što zamišljam da vidim kad se probudim jednog jutra na okeanu, posle uzbudljive noći skakanja po talasima. To vidim i onda mi je (kao) laknulo. 

Fotografija iznad nje, podseća na ono uznemirujuće treperenje površine mora pred nevreme koje je već izvesno.

Šta taj mali splav radi na ovom moćnom moru sa naslovne strane? Verovatno treba da se zapitamo dok pritiskamo tastere na nekom uređaju ili dok se igla spušta na ploču.

8

Caribou, Swim, City Slang, Dizajn: Mathew Cooper, Jason Evans, Fotografija: Jason Evans
Drugo mesto na takmičenju Best Art Vinyl za 2010

Ni fotografija ni omot mi se u početku uopšte nisu svideli. To je jedan od omota koji tek kasnije počnu da me osvajaju. Pošto je "zaljubljivanje" došlo sporo i samo zato što sam omot videla 150 puta, onda ni uzbuđenje zbog njega nije preterano veliko već prilično intelektualistički određeno. Da, shvatam da je ovo sasvim lepo i grafički potentno rešenje. Naročito kada vidim kako je ono interpretirano za album remiksa.

7

Crystal Castles, II, Fiction, fotografija: Todd Tamanend Clark

Na omotu stoji napomena da je fotografiju  X Tecumseh Clark snimio njen otac, avangardni kompozitor i pesnik Todd Tamanend Clark.  Više o Todd Tamaned Clark-u

Polaroid, zvezda vernakularne fotografije, porodičnih albuma, umetničkih krugova...ubijena je 2010. zvanično. Već sam pisala i o tome i o lomografiji koja je fenomenalan marketinški projekat koji se oslanja na nešto što je "sigurna karta" - nostalgiju. Oberučke su je prihvatili dečaci i devojčice sa lažnim naočarima i platnenim torbicama (hipsterografi) a to su isto uradili i sa Polaroidom koji će ipak nastaviti da postoji, zahvaljujući njima i inteligentnim reanimatorima ovog simpatičnog uređaja. Tokom protekle godine, videla sam pregršt omota na kojima se pojavljuju stare, porodične i amaterske fotografije ili profesionalne koje se koriste ovom likovnošću ali tendenciozno (kao fotografije William Egglestona). Jedan od omota u kojima se ogleda uticaj William Eggleston-a je i II od Crystal Castles.

6

 Shinsei Kamattechan, Tomodachi Wo Koroshite Made - "To Kill A Friend", Perfect Music

Shinsei Kamattechan je vrlo popularan indi bend u Japanu. Međutim, osim spotova koje kače svuda, teško je naći bilo kakve informacije o izdanju. Nije mi poznato ko je autor ove fotografije koja izgleda tačno kao isečak iz slike sećanja iz perioda kada smo imali drugove iz dvorišta. Ja to nekako vidim kao napuštene ljuljaške iz kojih su iskočili prijatelji koji se sada možda ne poznaju ili se ubijaju na ovaj ili onaj način. Sve je skoro simetrično i statično. Skoro idealno. Skoro poznato.

5

Maximum Balloon, Interscope, Fiction, Dizajn: Morning Breath, fotografija: Michael Lavine

Da li i vama ovaj omot deluje kao da su ga radili Hipgnosis? Jednostavnost i dinamika ove fotografije su mi privukli pažnju, ali ono što mi je zadržalo pogled je milimetarsko lebdenje čoveka iznad trotoara. Refleksija na balonu intrigira na dalje "istraživanje". To je ustvari fotografija koja se pojavljuje na zadnjoj strani omota i pored onoga što je vidljivo otkriva i razlog zbog kog je nastala. Michael Lavine koji je nekad davno radio omote ploča, kaže da je bio oduševljen što ga je David Sitek pozvao da se uključi u dizajn ovog omota. Radeći danas, uglavnom za časopise, kaže da naslovna strana magazina "plovi" mesec dana a da je omot albuma tu zauvek. On je, dakle, svoju ulogu ozbiljno shvatio. Onako - kao nekad. Fotografija je snimljena ispred murala u Burbanku ali je pravni sektor u Interscope Records naložio da se on ukloni.

Iako sam protiv bilo kakvog pravnog retuširanja i peglanja, mislim da je pravni sektor, sasvim slučajno , učinio dobru stvar i doprineo jednostavnosti i metafizičnosti koju ova slika ima.

Fotografija na zadnjoj strani omota je vrlo organizovana i do detalja isplanirana, Producenti ploče pucaju na Siteka. To, ipak nije bilo problematično za pravni odsek kompanije.

4

Jónsi - Go, XL Recordings, Fotografija i obrada Inga Birgisdottir, Lilja Birgisdottir

Jonsi je želeo da napravi akustični, smireni "low key" album. Onda je negde u toku vijugavog kreativnog procesa došlo do eksplozije zvukova, instrumenata, žanrova (ovo sve prema njegovim rečima). Fotografija Jonsi-a koja podseća na one baš stare, kolekcionarske, tako je divno digitalno "pocepana" eksplozijom boja, da ne mogu da ne pomislim kako je to baš ilustracija onoga što se dešavalo tokom stvaranja ovog albuma.

3

 Oono Yuuki, Stars in Video Game, Bijin record, Kiti, fotografija: Oono Yuuki

Duhovita paralela preklapanja realnosti i virtuelne realnosti. Dok gledam, razmišljam o tome koliko virtuelno prodire i kako se integriše u ćivotno okruženje a kako se to virtuelno ustvari "puni" iskustvom i slikama iz realnog. Koja ptica je prava a koja je zvezda video igre? Ili, da li je uopšte to važno?

2

Deerhunter, Halcyon Digest, 4AD, fotografija: George Mitchel, dizajn: Bradford Cox

Na fotografiji je Dennis Dinion, takmičar u The Miss Star Lite Pageant, 31. decembra 1982. Dennis je fotografu rekao kako se izdržava zamenjujući profesore u državnim školama u Atlanti.

Cox iz Deerhunter-a je bio ganut ovom fotografijom iz serije fotografija "Pons de Leon" George Mitchel-a i upotrebio je (a možda time dao i nov život) za omot novog albuma.
Ova fotografija (pomalo linčovska) je jedna od onih koje pričaju o željama i strahovima. I mada nije sasvim jasno koje su želje u pitanju, ona svakao zahvaljujući tom osećaju njihovog prisustva - živi.

1

Manic Street Preachers, Postcards From The Young Man, Columbia, Sony Music, Dizajn: Nicky Wire , Steve Stace, Fotografija: Glen Luchford

Polaroidni "gejz" sa ove fotografije, na prvi pogled je klasičan ali na drugi, ipak potpuno drugačiji. Ta polaroid slika koja upravo izlazi iz aparata je slika na kojoj je Glen Luchford, mi, neko drugi ili je odraz u ogledalu...? Najverovatnije u tom momentu sve je postojalo kao mogućnost i nastavilo da živi kao mogućnost fotografijom koju upravo gledamo (što me neodoljivo podseća na Schrödinger-ovu mačku.)

Fotografiju je 1994. snimio Glen Luchford koji je dugogodišnji prijatelji i saradnik umetnice Jenny Saville, čije se slike pojavljuju na III albumu MSP "The Holy Bible" i na IX albumu "Journal For Plague Lovers" (zamalo da osvoji prvo mesto 2009. na Best Art Vinyl). Kako je sve oko ovog omota povezano mada ne i pravolinijski, MSP su odlučili da podele svoje razloge za odabiranje ove fotografije za omot svog X albuma u kojoj se sve ovo što sam napisala, naravno ne pominje. Ipak, referenca je uspostavljena i to na onaj način na koji je to Morrissey radio u doba The Smiths.

Tim Roth je jedno vreme (devedesetih) neprestano fotografisao Polaroid kamerom. Posmatrao je te fotografije kao neku vrstu dnevnika koji mu ne pomaže baš previše oko stvarnih sećanja ali mu se dopadala analogija sporog propadanja polaroid fotografija i sećanja koja blede. Više o tome pisao je on na svom sajtu.

Van konkurencije 
(omot iz 2010 a izdanje iz 2011)

Cut/Copy, Zonoscope
Album treba da izađe u februaru 2011. međutim omot je predstavljen u 2010. Autor fotografije/montaže je japanski fotograf Tsunehisa Kimura.

Mi smo ono što vidimo

...Jer ono što vidimo, to smo mi...

gledajte duboko, gledajte daleko,

budite lepi...

Srećno pronalaženje lepote 

u svakom deliću sekunde 2011, dragi prijatelji!

Konstantno zujanje frižidera

Postoje oni ljudi što izgledaju kao da nikada nisu bili deca. A postoje i oni bogataši koji deluju kao da nikada nisu bili prosečnog imovinskog stanja (ima i tih što su nekad bili siromašni). E ti ljudi, što su prešli iz jednog sveta u drugi, nekim (verovatno u psihologiji poznatim) mehanizmom zaborave kako je bilo živeti sa "one" strane. To je skoro kao morski i suvozemni svet. Niti morska bića znaju kako je to disati van vode, niti suvozemci znaju kako je disati pod vodom. Taj zaborav je uslov bitisanja na jednoj ili drugoj strani.

Alternative Ulster (B-side: "78 RPM"), Stiff Little Fingers, Rough Trade, 1978, fotografija: Milton Haworth

Paralelna realnost britanskog vojnika u Ulsteru je ona u kojoj se krik dečaka utapa u ostale ambijentalne zvuke, kao konstantno zujanje frižidera o kome i ne razmišljamo. On učestvuje u svojoj iluziji, njega može da dozove samo nadređeni, njegovi pokreti zavise samo od ljudi koji razumeju njegovu igru.

Ova fotografija Milton Haworth-a je više od onog što prikazuje. Žanrovski, novinarskog, dokumentarnog karaktera, ona nadilazi funkciju dokumenta o problemima u Irskoj, prelazeći na nivo simboličnog prikaza nerazumevanja dva paralelna sveta. Dokumentarnost pojačava realističnu komponentu fotografije kojom nas uverava da se nešto zaista dogodilo. Mi smo treća realnost u koju nas gura ova scena, dajući nam mogućnost da vidimo susret (ili mimolilaženje) dva sveta u jednom kadru. Svesni toga u svojim ličnim životima, lako prepoznajemo i univerzalnost priče. Time ova fotografija postaje još jedan, zbog svoje očiglednosti snažan, dokument o nerazumevanju i nemogućnosti shvatanja iluzije u koju smo uvučeni.

Naziv pesme Alternative Ulster, pozicioniran je i odštampan crvenom bojom kao pečat na nekom službenom dokumentu (denied, failed, confidential, example...) što još više pojačava utisak dokumentarnosti fotografije.

Himnična fotografija za jednu od irskih punk himni:

They say they're a part of you

But that's not true you know

They say they've got control of you

And that's a lie you know

They say you will never be

Free free free

Alternative Ulster, Stiff Little Fingers

Kao što je pesma Alternative Ulster prevazišla vremensko-teritorijalnu inspiraciju iz koje je potekla, fotografija na omotu prevazilazi svoj dokumentarni opseg penjući se na nivo univerzalnog. Fotografija je gotovo bukvalan prikaz dva sveta od kojih jedan ne primećuje onaj drugi, kao da se radi o paralelnim realnostima koje se mimolilaze. I pesma i fotografija bi trebalo da usmere pažnju onih koji su predstavljeni slikom i onih koji je posmatraju na apsurd i nemoć. Deklarativni cilj je da se nešto preduzme, tačnije da se stvori osećaj da nešto može da se preduzme. Ne nudeći rešenja, samo podižući energetski naboj nezadovoljstva, Alternative Ulster nudi oslobađajuće razumevanje, utehu u ujedinjenom nezadovoljstvu.

Prve pesme SLF su nastale kroz koncept koji su osmislili kroz saradnju sa dva novinara (Gordon Ogilvie iz Daily Express i Colin McClelland). Alternative Ulster su napisali sa Ogilviem u nameri da singl bude poklanjan uz istoimeni fanzin. Kako su ovi planovi propali, singl je objavljen za Rough Trade. Sam omot je još jedan vizuelni izraz ovog novinarsko-muzičko-politički angažovanog odnosa.

Promocija knjige [Ne]potpisane slike

Drage kolege i prijatelji,
Evro-Giunti, ULUPUDS - Sekcija za tekstil i savremeno odevanje i autori Vas pozivaju na promociju knjige [Ne]potpisane slike - dizajn štampanog tekstila koja će se održati 

2. decembra, 2010. u 18h

u Konaku kneginje Ljubice - Sime Markovića 8, Beograd

Knjiga predstavlja čudesno putovanje kroz istoriju štampanog tekstila, sa akcentom na kreativnom  procesu dizajna tekstila, putovanje čije domašaje određuje sam čitalac svojim interesovanjem i, u velikoj meri, svojom maštom, putovanje koje izaziva „uzbuđenje slično putovanjima kroz nepoznate predele, koje otkriva nove vidike i otvara mogućnosti novih avantura“.

Putovanje se ne završava u sadašnjosti, već ukazuje na neograničene mogućnosti i otkriva nagoveštaje budućeg, ali ga ne ograničava – sve prepušta kreativnom.

Iz recenzije B. Lazić

Lepota straha

Strah od gubitka kontrole nad samim sobom, nad svojim organizmom, nad sopstvenim mislima, nad svojim životom, strah od gubitka smisla, zapravo strah od nas samih je izvor najvećeg užasa. Kontrola je veština koju učimo jer ne volimo da dolazimo u situacije koje bi nas suočile sa nama samima. Izbegavanje straha i onoga što se smatra opasnim u životu, rukovodi ponašanjem mnogih od nas.

"...I looked deep within myself

I got scared by just how hard I fell..."

Camera Obscura "James"

Ipak, kada se radi o sublimnom horor iskustvu gde smo na sigurnoj distanci od stvarne, rascepljujuće samosvesti, uživamo u prepoznavanju uzroka užasa. Kada je on iza prozirnog i neprobojnog paravana filma, fotografije, muzike, slike, knjige, može da dosegne neverovatne sfere najuzvišenijeg estetskog uživanja.

"And I wish that I was made of stone
So that I would not have to see
A beauty impossible to define
A beauty impossible to believe"

Nick Cave, Brompton Oratory, Boatman's Call (1997)

Fotografija kao prikaz najsličniji realnosti može da izazove različita estetska iskustva koja ista scena viđena u stvarnosti ne bi nužno izazvala. Da li fotografija može da izazove dubok strah i da ga istovremeno prenese na nivo sublimnog doživljaja? U Romantizmu, kada fotografija nije bila medij umetničkog izražavanja, sublimno, jezivo, opskurno, bilo je u fokusu istraživanja. Mnogi teorijski tekstovi su se bavili sublimnim u poeziji i slikarstvu, dok je polje fotografije u ovom domenu ostalo netaknuto. U muljavom deljenju fotografije prema žanrovima, čas na osnovu vizuelnih karakteristika, čas na osnovu objekta, pa pomalo na osnovu primene, našlo se mesta i za nešto što se zove Gotik-fotografija. Većina primera koji pripadaju ovom "pravcu" a koji se mogu videti na Internetu je veoma daleko od izazivanja bilo kakve pažnje a kamoli sublimnog doživljaja. 

Ali, gotovo čitav opus dizajnera 23 envelope koji je radio pod okriljem 4AD bi mogao da se podvede pod tu "gotičarsku" kapu a neki od omota dostižu i rezonancu sublimnog u fotografiji.

Medusa, Clan of Xymox, 4AD, 1986. dizajn omota: 23 envelope, fotografija: Nigel Grierson

Ime albuma i fotografija uz grafičko rešenje čine tako snažno povezanu celinu da pomišljam kako drugačije nije ni moglo. Hladni plavičastocrni tonovi (kao kamen) i svetlo koje teksturu kamena čini da deluje kao voda koja se presijava pod zvezdanim nebom, deluju dovoljno opskurno da bi bili u skladu sa Berkovom kategorijom sublimnog u vizuelnim umetnostima. Meduza u nazivu daje konotaciju fotografiji i sasvim je jasno da posmatramo uznemirujući dokaz delovanja Meduzinog mitološkog, okamenjujućeg pogleda. Ono što provejava u nejasnoj izmaglici crnog UV laka, kojim su štampani pozadina i najtamnija polja fotografije, je odraz posmatrača koji ploču drži u rukama. To mešanje fotografije i posmatrača u jedinstven prikaz je već samo po sebi interesantna igra ali ovde dobija i dublju konotaciju. Okamenjeno lice ne gleda u posmatrača koji gleda svoj odraz u crnom ogledalu (u mitu o Meduzi ogledalo je koristio Persej kako bi njen pogled učinio bezopasnim i na taj način joj odsekao glavu). Iako upleteni u igru vizuelnog i mreže konotacija, ostajemo zaštićeni iluzijom odraza koji nikada nije stvarnost.

Direktan susret sa pogledom Meduze ne bi predstavljao sublimni događaj već stvarnu opasnost od besmisla. Međutim, odraz njenog pogleda u ogledalu pruža bezbedno uživanje u užasu - hvatanje besmisla u mrežu iluzije. Ona danas može da bude metafora za bilo šta što ne želimo da vidimo ukoliko nije propušteno kroz bezbednosne filtre svesti i podsvesti.

Za ovu fotografiju je mogla da bude iskorišćena bilo koja skulptura lica u kamenu sa FPU, ali je dizajner Vaughan Oliver (23 envelope) želeo da to bude baš on (možda zaista opčinjen Meduzom COX). Na omotu ima vrlo malo podataka. Naveden je samo Nigel Grierson kao fotograf i 23 envelope (grafičko rešenje) uz producenta i nazive pesama. Unutrašnji omot je potpuno zlatan (onako starinski) bez ikakvih podataka. Ista fotografija se nalazi i na zadnjoj strani i na samoj ploči. Zbog toga i otkriće da je na fotografiji zapravo kamena varijanta Vaughan-ove glave deluje kao interesantan podatak o odnosu dizajnera prema omotu (ponovo atipičan klijent-dizajner odnos kao i mnogo puta kod veoma uspešnih rešenja).

Unutar svega ovoga, nalazi se predmet - ploča, nosač zvuka koji bi mogao da nas hipnotiše i bezopasno preplavi prijatnio - opskurnim.

"Yet it is less the horror than the grace

Which turns the gazer's spirit into stone;

Whereon the lineaments of that dead face

Are graven, till the characters be grown

Into itself, and thought no more can trace;

'Tis the melodious hue of beauty thrown

Athwart the darkness and the glare of pain,

Which humanize and harmonize the strain."

"O Meduzi Leonarda da Vinčija"  Percy Bysshe Shelley

Još o strahu i sublimnom

Sublimno je termin koji danas mnogi teoretičari, kritičari i istoričari umetnosti obilno koriste. Najčešće da bi opisali neverovatnu lepotu koja posmatrača ostavlja bez daha (ako je to danas uopšte moguće). Međutim sublimno i lepo su dve različite estetske kategorije i mada ono što je lepo može da bude i sublimno ne znači da sublimno mora da bude lepo (najčešće i nije).

Strah upravlja sublimnim
 

Edmund Burke (A Philosophical Enquiry into the Origin of Our Ideas of the Sublime and Beautiful - 1757) definiše sublimno kao najsnažniju emociju koju je moguće doživeti: "To je stanje duše pri kom su svi pokreti zaustavljeni u izvesnom stepenu horora. Na nižem nivou, sublimno proizvodi divljenje i poštovanje. Na višem nivou, sublimno proizvodi strah (latentan ili otvoren) koji je uvek prisutan kao princip koji upravlja sublimnim."

Od svih strahova (strah od prostranstva-okean, opskurnog koje krije stvarne razmere opasnosti, strah od nadmoćnog...) strah od beskonačnog, po Berku ima najjaču tendenciju da ispuni misli prosvetljujućim hororom, što je sublimno u svom najčistijem obliku.

Uživanje u strahu

Laš Svenson u Filozofiji straha govori i o privlačnosti straha: "Strah daje svetu boju. Svet bez straha bi bio smrtno dosadan". On tvrdi da su horor filmovi najjači predstavnici sublimnog u savremenoj umetnosti, što je u skladu sa tvrdnjom Valtera Bendžamina da savremena umetnost mora da šokira iskustvo i tako ga oslobodi. (Umetnost u doba mehaničke reprodukcije, 1991)

Zbog čega je uživanje u strahu stalno prisutno u umetnosti a naročito od 18. veka do danas? Možda da bi se zaboravilo na ultimativni strah - strah od besmislenosti univerzuma o kome govori De Casseres: "Najdublji instinkt kod čoveka je rat protiv istine, dakle protiv stvarnog. On previđa činjenice iz detinjstva. Njegov čitav život je bežanje. Čudo, himere budućnosti ga održavaju živim. On živi u fikciji i mitu. Laž ga oslobađa. Životinja, budna, nema izmišljeno utočište od stvarnosti jer nema imaginaciju. Čovek, budan, stalno traži beg u nadu, veru, bajku, umetnost, Boga, socijalizam, besmrtnost, alkohol, ljubav. Od Meduzine istine on pravi Maya laž."

Retro iskustvo

Da sam ikako mogla da se upoznam sa ovim albumom i Clan of Xymox preko omota pravog, velikog formata, verovatno bi mi cela priča oko njih drugačije prirasla za srce. Posmatram svoj odraz u UV laku originalne ploče koju je dodirnuo možda i neki šljaker u 4AD i sećam se malene, crne kasete sa sivkastobeličastom, nedokučivom mrljom  u plastičnoj kutiji koja mi je zveckala u torbi odbijajući se o Sony walkman (RIP). Slušala sam ga dok se magnetni opiljci na traci nisu poravnali u vrstu a svaki ton urezao u moju neverovatnu muzičku memoriju. Sivkastobeličasta mrlja je menjala oblike vremenom. Bila je prvo čovek koga je more izbacilo na peščanu plažu na mesečini. Zatim je bila meduza sa kosom od zmija (zbog istorije umetnosti koju sam tada bespoštedno učila), pa glava iz profila...Moj najbolji drug se seća "kroz maglu" da je na omotu bio neki mračni anđeo ili Persej koji odseca glavu Meduzi. Omot sa stotinu lica zahvaljujući najjadnijoj štampi na piratskom - kaseta izdanju u istoriji beogradske piraterije ali i asocijacijama koje ovaj album gradi atmosferom i tekstovima.

MEDUSA

FINALLY
I HAVE SEEN THE LIGHTS IN YOUR EYES
AND NOW
I AM GLORYFING MY TRAGIC DESTINY
DREAMS CAN BE WHOLESOME FOR ME
LIFE IS A TORMENTED DREAM FOR ME

MESMERIZE ME, ENCHANT ME
MESMERIZE WITH YOUR EYES, NOW
ENCHANT ME, HYPNOTIZE ME
ENCHANT ME, MESMERIZE ME
ENCHANT ME, HYPNOTIZE ME

I FOUND THE LIES IN YOUR WORDS
AND NOW
I AM GLORYFING MY TRAGIC DESTINY
DREAMS CAN BE HARD AND MEAN
I STILL WONDER IF YOU ARE AWARE OF THIS
DREAMS CAN BE HARD AND MEAN
LIFE IS A TORMENTED TIME, NOW
MEDUSA MEDUSA
MEDUSA
ENCHANT ME, MESMERIZE ME
ENCHANT ME, MESMERIZE ME
ENCHANT ME, HYPNOTIZE ME
ENCHANT ME, MESMERIZE ME

 

Medusa, Clan of Xymox, 1986.

Da li je moralno gledati u tuđe prozore?

Moj omiljeni eksperiment iz crtanja, koji smo svi jedno vreme ponavljali (barem u OŠ P.P.NJ.), bio je kućica sa prozorima koji se otvaraju pa se onda vide ukućani i deo enterijera (ili šta god nacrtaš na unutrašnjoj strani presavijenog A4 papira). To je zapravo bila likovna manifestacija voajerskih tendencija koje smo gajili (ne svi, neki od nas) prema svakodnevici onih što su živeli u suterenima i niskim prizemljima. Život se odvija u kadrovima pukotina, rupa i otvora.

Baš kada je to bilo "IN" u mom odeljenju, miljama daleko nastala je i ova igra:

 

Orchestral Manoeuvres in the Dark, Architecture and Morality, 1981. DinDisc (sub-etiketa Virgin), dizajn: Peter Saville i Brett Wickens, fotografija: Robin Roddey

Peter Saville se igra igara iz detinjstva ali na svoj odrasli način na omotu albuma Architecture and Morality, trećem albumu OMD-a, praveći samo jedan jednostavni kvadratni otvor, strateški, grafički korektno, pozicioniran u gornjem, levom kvadrantu kompozicije (nastavlja igru i na sledećem omotu za OMD - Dazzle Ship samo sa kružnim oblicima).

A&M je doživeo nekoliko izdanja, kao najprodavaniji OMD album, pri čemu je varirala osnovna boja omota. Najčešće su bile bledunjave žuta, plava, siva i zelenkasta. Original iz 1981. je svetlo žut a moj primerak (izdavač Jugoton) je beo, što me navodi na zamišljanje urednika Veljka Despota kako žonglira sa finansijskom konstrukcijom izdataka za štampariju (2 prolaza jeftinija od 3) da se uštedi za onog finog momka Danijela Popovića i njegovo "Bio sam naivan" ostvarenje koje će jednom postati Jugotonovo najprodavanije izdanje. Šta god da je bio razlog za eliminisanje boje iz pozadine omota, meni je OK jer je rezultat odličan. Kad vidim kremkastu pozadinu ili jos gore plavičastu, deluje mi kao pogrešan koloristički profil primenjen na tiff fajl.

Moral i arhitektura

Prilično pretenciozno ime albuma je sugerisala Martha Ladly (iz benda Martha and the Muffins, jedno vreme devojka Peter Saville-a) po knjizi "Morality and Architecture", Dejvida Votkina (David Watkin). Prilično je očigledno da su mlađani OMD želeli da streme ka filozofskim visinama, što dalje od očekivanih ljubavnih tema svoje generacije, zagledani u svoje Kraftwerk bogove i nadahnuti teorijskim riderima sa faksa. Idejno povezivanje sa knjigom o istoriji arhitekture verovatno je i pokušaj pronalaženja ličnog stava o mestu umetnika u "duhu vremena" čime se Watkin pretežno i bavio. On primećuje da se svako protivljenje modernizmu (kao što je na primer oživljavanje klasične ili tradicionalne arhitekture) osuđivano kao staromodno, nevažno pa čak i nemoralno. Razlog tome je što se modernistička arhitektura opisuje i objašnjava pogrešnim shvatanjem Zeitgeist-a:

"It seems that no one with a proper training in philosophy, intellectual history, religion, or the social sciences has turned a critical eye on architectural history. Architectural historians have consequently found it easy to fall back on the belief in a unitary, all-pervasive Zeitgeist. One important reason for this is that modern art history began in the nineteenth century as a by-product of history and the philosophy of culture in Germany; the rapid growth of popular Marxist sociology, which has a similar intellectual origin, also played a role. Thus everything is seen as a 'reflection' of something else -- the economic structure, the spirit of the age, the prevailing theology, and so on. There is also an evolutionary assumption that in each epoch a new economic structure or a new Zeitgeist is 'struggling to be born'. It thus becomes the obligation of creative spirits, be they poets, architects, or whatever, to 'express' that new nascent spirit. To express an antiquated Zeitgeist is to be condemned as a poor artist or architect.

But it is man, creative, mysterious, and unpredictable, who is the proper subject of the historian, not the subterranean collective urges of the spirit of the age or of the 'needs' of an as yet non-existant society."

David Watkin "Morality and Architecture"

I ne samo što je naziv albuma dobijen permutovanjem naslova knjige, već je i grafičko rešenje omota inspirisano grafičkim elementima i kompozicijom teksta i slika u knjizi.

Morality and Architecture (knjiga) i Architecture and Morality (omot) na izložbi radova Peter Saville-a

Mehanizam kojim nas kvadratni otvor poziva da zavirimo u unutrašnjost ploče je toliko jednostavan da je zbog toga neodoljiv.

Arhitektonske fotografije (Robin Roddey)

Dve fotografije na unutrašnjem omotu su fragmenti arhitekture koji su kadriranjem i igrom oštrih senki postali gotovo apstraktne kompozicije. Repetativnost, ritam i geometrija linija, još uvek održavaju čvrstu vezu sa arhitektonskom strukturom ali je forma ono što nam nepovratno izmiče. Vidljivo je samo ono što bi i videli da se nalazimo blizu neke zgrade.

Obe fotografije imaju naglašene dinamične linije, dijagonale koje se ponavljaju i sudaraju. Kontrast je toliko naglašen da dominiraju samo crna i bela, dok su sive nijanse jedva primetne. Utisak je da se realna zgrada vratila svom planu na papiru u mnogo snažnijem intenzitetu od rapidografskog crteža.

Kroz kvadratni prorez na spoljašnjem omotu moguće je menjati fotografiju koja time postaje grafički element dizajna naslovne strane omota.

History of Modern
dijagonalna tanka nit čiji je početak u malom kvadratnom prorezu

OMD, History of Modern, 100% records, 20. septembar, 2010, dizajn: Four23, koncept: Peter Saville

History of Modern je poslednji album OMD-a (2010.) 30 godina nakon A&M. Peter Saville, koji je još krajem 80-ih izjavio kako ima previše godina da bi nastavio da se bavi dizajnom omota ploča ali da bi na poziv nekih umetnika proradila stara strast, kreirao je i ovaj omot. Kao što naziv novog albuma evocira povezanost sa teorijskim tekstom u knjizi David Watkin-a (ime je, prema Andy McCluskey-u, nastao kada je posetio izložbu "History of Modernism" sa svojom ćerkom), tako i dizajn omota uspostavlja vezu sa apstraktno-arhitektonskim fotografijama sa omota A&M. I dalje prisutan snažan kontrast, ubedljivost dijagonalnih linija sa naglašenom ritmikom, pojačan je eksplozivnim koloritom u "duhu vremena". Moderna je poslata u istoriju - nove veze imaju nova sidrišta. Reference mogu da nastave da pletu svoje mreže vezujući se od omota do omota.

 

[NE]POTPISANE SLIKE

Držim je u rukama i i dalje ne mogu da verujem. Iako je rad na knjizi trajao godinama - prikupljanje radova, fotografisanje, prelom 1, prelom 2, prelom 3 (što je dovoljno da mi igra pred očima čim ih zatvorim) sada, kada je materijalizovana, kao da je prvi put vidim.
Unutra je zapravo 15 godina rada sa studentima na stvaranju alhemijskih štamparskih čuda. Gust koncentrat snova, razmišljanja i veštine stisnut između debelih korica.

Iz uvoda

Rasvetljavanje magičnog postupka stvaranja štampanog tekstila bilo je izuzetno uzbu­­dljivo i veoma podsticajno, a ideja vodilja u tom rasvetljavanju bio je jedan od najlepših eseja o tekstilu, esej „Nepotpisane slike“, slikara i akademika Miće Popovića, koji je smatrao da su štampane tkanine umetnička dela koja imaju snažnu estetsku, duhovnu i psihološku ­komponentu.

Nekad je dezen smišljen, pa otisnut na tkaninu. Onda je tkanina kao novinski papir ili čak i kao svileni papir za naročita izdanja. Ali, kao i sva luksuzna izdanja, osuđena su da se prelistaju ili ne prelistaju ako je sadržina besmislena ili dosadna ili ružna na hilja­du mogućih načina. Štamparska mašina otiskuje dezen na tkaninu, znoji se i brekće, ždere ogromnu količinu električne energije i ne sluti da su njene zasluge u zavisnosti od onog što utiskuje, a ne od napora koji je pristala da uloži.

A kad je reč o povezanosti arhitekture i tekstila, Popović iznosi sledeće zapažanje:

Mo­derna spoljna i unutrašnja arhitektura, eto primera o kolaboraciji likovnih umetnosti i tekstila, podstaknuta je tekstilom da se raspeva ili je osuđena da uvene. Ko prelistavajući časopise u teskobnom stanu ume da se uzbudi pred fotografijom nekog smelog, skladnog i jednostavnog enterijera, otkriće, s malo pažnje, da je jednom tankom glatkom zidu po­di­gla vrednost zavesa, svetlucava i nemirna, ili da je jednom drugom zidu svetlom, grubom i rustičnom dodala u lepoti tkanina sa masivnim konstruktivnim dezenom.

Ana Aksentijević - Jelić
Katarina Nikolić

Izdavač : Evro - Giunti, Beograd, 2010.

Autori radova u knjizi:

Ana Aksentijević-Jelić Katarina Nikolić Žika Nedeljković Sanja Ostojić Jelena Jeftić Miljana Milentijević Mina Vesović Slađana Teodorović Sanja Ostojić Gabrijela Lenjo Marina Milojević Jovana Tojagić Jovana Mamula Merima Malićević Sanja Ostojić Milena Smiljanić Branislava Sarić Maja Kikiritkova Ivan Golubović Kristina Nikitović Mina Brmbolić Ana Aksentijevič-Jelić Nevena Novaković Branislava Sarić Stefan Orlić Slavica Simić Marina Milojević Dijana Sinanović Ljiljana Adamov Marica Ćirković Ivana Vukosavljević Biljana Rankić Nataša Stojanović Jelena Đorđević Slavica Simić Nataša Stojanović Lana Grbeša Biljana Vuković Marijana Kostadinović Nemanja Jeftić Aleksandra Simunović Sonja Nikolić Jovana Samailović Sonja Nikolić Tanja Avalić Maja Milosavljević Sanja Stevanović Jovana Jovanović Bojana Čolić Jelena Đurković Milica Balać Veljko Gavrilović Marija Popović Nevena Lazarević Milena Ćirić Tamara Miljković Jovana Perović Maja Lončar Dragoslava Bajunović Aleksandra Janković Marina Vještica Ana Stanisavljević Katarina Antonić Sonja Gajić Ivana Vujčić Jelena Rađenović Fragmenti sa štamparskog stola DTM Marina Todorović Aleksandra Radovanović Marijana Ranisavljev Ana Nesimovski Jovana Mamula Marijana Ćulum Bojana Radoičić Jelena Đoršević Nataša Stojanović Sanja Ostojić Dejana Ivanišević Stefan Orlić Slavica Simić Ljiljana Adamov Marina Anđelkovič Ana Barajević Jelena Banjac Bojana Obradović Maja Pavlović Miljana Milentijević Gorana Smiljanić Jovana Milenković Snežana Rakočević Tijana Zahirović Marijana Marinković Jelena Rađenović Biljana Vuković Slađana Teodorović Jelena Đorđević Mima Madžarac Sanja Tripunović Đurđa Đurđević Radica Spasov Ivana Tujkić Marija Nekić Biljana Sinanović Lidija Cvijović Milica Pavlović Marica Ćirković Ljiljana Adamov Maja Pavlović Miljana Milentijević Ivan Golubović Ljiljana Adamov Marija Blanuša Jelena Hodolić Nataša Kontić Slađana Vukajlović Predrag Đuknić Maja Turanjanin Marijana Gvozdenović Ivana Vujčić Zorana Simić Marija Tomašević Bojan Jovanović Slađana Vukajlović Lana Grbeša Jelena Pavlović Ivana B. Stanković Nemanja Jeftić Biljana Milošević Andrea Vaksman Maja Lončar Marijana Savić Milena Ćirić Biljana Milošević Nikola Petrović

Najbolji prijatelj i najbolji prijatelj

Najbolji prijatelj i najbolji prijatelj (deo II)