Hole in Face

Šta ako sa fotografije uklonimo lice? Da li ova "rupa" na mestu gde bi trebalo da se nalazi glavni indeks prikaza, govori nešto? Koje značenje se dobija a koje gubi?


Talking Heads, Remain in Light, 1980, Sire, Design: Tina Weymouth i Cris Frantz

Osim što je ovo prvi omot albuma koji je kompjuterski obrađen i osim toga što je dizajnerski proces uticao na promenu imena albuma (kao da je to malo?) ova "izgrebana" lica stoje u ironičnoj suprotnosti sa onim što očekujemo. Prepoznatljive likove i to en-face. To smo toliko puta do sada videli (Beatles, Abba...). Ima nešto uznemirujuće u načinu na koji su ova lica izgrebana. Ona su ustvari i dalje prisutna ali neprepoznatljiva. Ostavljene su im oči (kroz koje nas vide), nosevi (kroz koje dišu da bi živeli) i usta (kako bi glave govorile da njih nema?). Ogrebotine su ustvari ovde maske. Pošto su u ovom slučaju maske ustvari odsustvo crta lica, odnosno one su jednostavne i uniformne, namerno neprecizne, crvene površine, one brišu identitet osoba i ne daju nikakvu zamenu. Ali, čemu fotografije lica bez lica? Da bi se uklonio identitet neke osobe ili zamenio nekim drugim identitetom. Ovde gde je to uklanjanje delimično, odnosno gde su ostavljeni elementi raspoznavanja (oči, nos usta) ali na takav način da su strukturalne veze pokidane i da je rekonstrukcija moguća samo ako znamo iz nekog drugog izvora kako osobe izgledaju, naglašen je kontra-pogled. Dakle, nismo mi ti koji posmatraju, već smo mi oni koji su posmatrani sa omota naše omiljene ploče.

Prvobitni, planirani naziv albuma je bio Melody Attack tako da je i prvobitno planirana naslovna strana bila drugačija.



Promenom imena u Remain in Light prvi kompjuterski generisan kolaž za omot ploče se preselio na zadnju stranu, ustupivši prednju fotografijama članova benda. Weymouth je mukotrpnim radom na tada veoma sporoj i kabastoj kompjuterskoj opremi, mišem "izgrebala" lica, mada je njena prvobitna ideja bila da postavi Enovo lice preko sva četiri lika, aludirajući na producentov egoizam i želju da se "pojavi" na omotu ploče. Meni je drago što ta ideja ipak nije realizovana i da je ovakav omot jedan od najupečatljivijih za koje znam.


Uklanjanje identiteta grebanjem lika sa fotografije je aktivnost stara verovatno koliko i fotografska tehnika. Jedan od fotografa o kome se malo zna, pa je zbog njegovog života zaogrnutog misterijom i njegov fotografski opus ostao pomalo zamućen, brisao je likove svojih modela sa negativa čime je umnožio tumačenje misterija svog rada.

John Ernest Joseph Bellocq (1873 – 1949) serija fotografija Storyville

Na fotografijama "Storyville" su same žene, najverovatnije prostitutke iz ove, po najstarijem zanatu, poznate četvrti u Nju Orleansu.
Mnogi negativi iz ove serije fotografija su izgrebani. Neke žene na fotografijama nose maske koje im sakrivaju identitet tako da njihova lica nisu izgrebana sa negativa. Ne zna se sa sigurnošću zbog čega i ko je uklonio lica sa ovih fotografija. Namera je, kao i u većini sličnih slučajeva, prikrivanje identiteta osoba na slici. Iako ovako "dorađene" fotografije danas mogu da deluju kao konceptualna umetnost, u vreme kada su one nastale to verovatno nije bio slučaj. Pošto su lica uklonjena sa filmskom emulzijom, čime je nestala bilo kakva šansa za identifikovanje osoba, pretpostavlja se da je za ovaj čin odgovoran sam fotograf. Zašto se odlučio na to? Zašto nije sve žene fotografisao sa maskom? Da li se predomislio u mračnoj komori, kada su njihova lica počela da se pomaljaju na staklenim negativima kroz talase razvijača?


Ženski aktovi u neobičnim aktivnostima kakva je, na primer, crtanje leptira na zidu, naturalizam i odsustvo identiteta koje je učinjeno vidljivim upravo crnom mrljom kao dokazom uništavanja, obeležili su fotografski opus Bellocq-a.


Uništavanje lika na fotografiji ima više uzroka. Jedan je zaštita identiteta, što je verovatno slučaj sa Bellocq-ovim fotografijama. Drugi, više prisutan u vernikularnoj fotografiji pa čak i na novinskim reprodukcijama, jeste agresija prema osobi koja je predstavljena.
Izlomljene linije gesta svedoče o agresivnom impulsu koji je po pravilu baš usmeren na lice osobe (jer lice je ustvari osoba).




Političke kampanje u okviru kojih plakati i fotografije prenose poruke su često povod za brisanje lika. Neslaganje sa političkom opcijom je inspirisalo autore da naprave plakat sa likom Buša i tekstom koji taj lik stavlja u negativan kontekst. Bušove pristalice ili zaposleni su izgrebali njegovo lice kako bi raskinuli vezu sa negativnom konotacijom.




Fotografija iz virtuelnog sveta. Pretpostavlja se da je izgrebani lik imaginarni Dr.Magnusson iz imaginarnog istraživačkog centra Black Mesa iz Half Life-a. Takođe je pretpostavka da ga je izbrisao njegov rival i kolega Dr.Kleiner. Ono što nije virtuelno i što je činjenica, jeste da je inspiracija za priču iz realne prakse osvetoljubivog "guljenja" foto emulzije sa površine papira i to baš tamo gde je lik predmeta agresije.




"Osumnjičeni" za atak na lik na fotografiji je uvek neko ko je emotivno zainteresovan za osobu na fotografiji ili drugu osobu na fotografiji. Kako god bilo, fotografije sa kojih je uklonjen identitet osobe ili osoba izazivaju pažnju, deluju uznemirujuće, bude interesovanje i kriju zanimljive priče. Da li je žena na slici iznad kasnije razočarana nekim postupkom svoje prijateljice u afektu prekrila njen lik flomasterom?

Likovi sa fotografija nestaju nepovratno ali i da bi se pojavili u nekom drugom kontekstu - medaljonu ovalnog oblika ili u ramu u obliku srca. U ovim slučajevima (slike preuzete sa Flickr gtupe Defaced photos, jasno je da je lice ono što je sačuvano a da je ostatak slike odbačen.
I ovaj postupak označava status fotografije lica kao indeksa koji se često doživljava kao deo stvarne osobe, kao trag koji je ta osoba ostavila za sobom i time uspostavila fizičku vezu sa parčetom papira sa kojim deli svoju sudbinu.



U doba digitalne reprodukcije uklanjanje lika sa fotografije je manje "bolno" i ne mora da bude očigledno. Zbog samog procesa čin nije impulsivan i neposredan. Postoje sofisticirani programi koji uklanjaju i menjaju identitete. Hladnokrvno, savršeno, neprimetno. Zadovoljstvo guljenja glatke plastificirane emulzije je stvar prošlosti. Samim tim, galerije su bacile oko na njih, kao što je to odavno slučaj sa srodnom banalnom fotografijom. Vremenska distanca je dovoljna da "trash" postane "art" jer stigao je novi visokotehnološki "trash" (koji će ubrzo da postane "art"...):