Slike na nebu

Covenant, Northern Light, Metropolis, 2002, dizajn: Dirk Rudolph, fotografija: Kasskara studio/DG

...my days grow longer
can barely find my trace
one more day I try to be strong
you know I won't last that long...

Rising Sun - Northern Light - Covenant

Ledena površina severnih mora po kojoj klizi beli odraz meseca, šestomesečna noć metalnih zvukova, čežnja za povezanošću sa ljudima i beskrajno čekanje...Severna svetlost daje olakšanje bojeći i parajući samoću i mrak. Melanholija i nada se stapaju u leguru čeličnoplavog neba. Pogleda usmerenog ka isprekidanom horizontu, zaleđen istim ledom kojim je prekriven pejzaž, sedi čovek kome smo iza leđa, ispred neprobojne površine omota ploče Northern Light. Odsustvo dodira je prisutno svuda. Nema tragova u snegu, noge su duboko uzemljene u belinu i svo to čekanje je preliveno hladnim plavičastim svetlom. Ako se i naslućuje da je telo koje sedi zaleđeno na stolici ipak živo, to je zbog utiska fanatično strpljivog čekanja. Centralna kompozicija koja je narušena planinsko-brdskim izlomljenim linijama, uravnotežena je (krajnje očekivano i korektno) nazivom albuma. Fotografija i ovde pokazuje snagu svoje zavodljivosti, gde (u svakom smislu) zamrznut trenutak za koji znamo da se nikada nije zaista desio, ipak prenosi osećaj stvarnosti i kreira atmosferu koju posmatrač može da oseti ali nikada u realnosti ne može da doživi. /priča o zamrzavanju Walt Disney-a je samo legenda/


Odsustvo dodira i potreba za toplinom i Aurora Borealis (rep lisice - kako je zovu finci) - trag nade i uzbuđenja na mračnom nebu, smenjuju se i mešaju kroz ceo album. Kroz mali prozor studija u podrumu, tokom duge švedske noći, probijalo se svetlo, slabašno ali dovoljno da inspiriše Covenant (po njihovoj priči) da naprave album pun hladnoće i topline, očaja i nade.
Gotovo kompjuterski generisana fotografija tek daje nagoveštaj svega toga. Uzbuđuje na intelektualnom planu i pokreće razmišljanje o fotografiji posle fotografije. Njena hladnoća je smislena i time uvećana. Toplina o kojoj govori Covenant, nalazi se tek sa druge strane fotografije - na duplom vinilu na kom su kao nagrada za ljubitelje dodate 4 bonus pesme.

"The title is a paraphrase of the Northern Lights aurora boralis. so the lights is acutally the kind of vision we had of the album when we made it, cause it was recorded in Stockholm in the winter and it's really, really dark and there are hard times in Sweden and we just felt the album felt like our little light we had in this darkness. I mean, it's also a kind of description of the sound and we found out after a while that this album that we were making had a very kind of northern feel to it."
Covenant

Autor ove fotografije je studio koji radi za najpoznatiju izdavačku kuću koja se bavi klasičnom muzikom Deutsche Grammophon - Kasskara studio. Gotovo sve njihove fotografije su pažljivo "aranžirane" u studiju ili (manje) u eksterijeru, hladnih tonova (skoro bez izuzetka), nestvarno oštre - kada su u pitanju izvođači klasične muzike a pomalo stilizovano "prljave" - kada su u pitanju bendovi (što valjda govori o njihovom odnosu prema vizuelizaciji muzičkog izraza). Odnos klijent-fotograf je očigledan. Korektno i profesionalno odrađen posao koji ne prodire do ličnog a ni do potkulturne komunikacijske mreže (a ni potkulture danas nemaju tako jasno stilizovane kodove kao nekad). Univerzalna razumljivost fotografije i nije tako uzbudljiva.

Kasskara studio - Rammstein (višestruka povezanost - isti fotografski studio,
producent za Northern Light je bio Jacob Hellner)

Let love in!

Ako ste ikada razmišljali o deljenju životnog prostora i ljubavi sa stvorenjcem koje na malo odgovara sa mnogo, prestanite da mislite. Pustite nežnost da vam se uvuče pod kožu.
Za dalje korake, proverite ovde.

Smrtnici u šumi duhova

Jedne davne tinejdžerske večeri kod drugarice, slušajući Pixies i maštajući o našem velelepnom ateljeu u stilu Fektorija ili barem o nekom potkrovlju za ludiranje u Beogradu, dohvatila sam prvi put video kameru i prvo što sam sa njom uradila je bio spontani "muzički video" za Here comes your man i to tako što sam objektiv usmerila ka snegu na TV-u. Nisam imala pojma šta ću ugledati, ali kada se otvorio beskrajan tunel interferencija, celo veče i deo jutra se pretvorio u seriju spotova za Pixies i to nekoliko puta u krug. Iza vrtloga krupnih TV-piksela provejavala je pomalo uznemirujuća i uzbudljiva ideja da razni uređaji mogu da komuniciraju među sobom i stvaraju nepredvidive slike.

fotografija i štampa: Katarina Nikolić

Činilo nam se tada da smo otkrile nešto jako važno a sada znam da je to meni i zaista važno. Kada se pojavio backlit (onaj materijal za digitalnu štampu što koriste za reklame na autobuskim stanicama tako što svetlo prolazi kroz njega pa izgleda kao ekran) odmah sam ga upotrebila da kroz njega gledam Fashion TV i da to fotografišem. Fashion TV mi je bio omiljen za to jer su se tela manekenki kretala stalno unapred kao neke repetativne mrlje koje ni iz čega prodiru napred da bi nestale i onda se ponovo pojavile. Kao da iz pozadine duhovi pokušavaju da komuniciraju sa spoljnim svetom sa druge strane backlit-a. Silno sam se zabavljala time i ne znajući za omot My Life in the Bush of Ghosts (hvala No Limits Records za njihovu lošu štampu koja me je držala u zanosnom neznanju. Nekom drugom prilikom ću im se ponovo zahvaliti na "kvalitetnim" diskovima koji su već nakon par meseci počeli da krckaju pa me terali da idem dalje. Trećom prilikom ću se setiti i da su ipak bili moj prozor u svet važne muzike pa ću im sve ostalo oprostiti.)

Brian Eno/David Byrne, My life in the Bush of Ghosts, Sire, 1981.
dizajn: Peter Saville, fotografija: Brian Eno

Nekoliko stilizovanih figura isečenih od papira zalepljene za TV na čijem ekranu se smenjuju kadrovi fotografija stvaraju snoliku likovnost koja je istovremeno ilustrativna jer duhovi iz naziva albuma dobijaju telesnu formu. Iskrivljena, arhitektonski kruta tela izviru kao soliteri, plutaju jedna preko drugih kao senke gradeći meku geometrijsku sliku. Na prvi pogled (ili na lošoj reprodukciji) sve deluje kao apstraktni, zamućeni Mondrianov eksperiment iz teorije forme. A onda se pred nama pojavljuje svet iz priče (po kojoj je album i dobio ime) nigerijskog pisca Amos Tutuola iz 1954. godine o sudbini smrtnika koji zalutaju u carstvo duhova.
Brian Eno je ranije eksperimentisao sa polaroid autoportretima i TV ekranom pa je fi otografija na omotu dobijena sličnom metodologijom.

Vizuelizovana pop - estetika budućnosti (možda već sadašnjosti) kroz fotografiju dobijenu igrom TV ekranom i kamerom, kao da je suvenir sa putovanja u opasnu šumu duhova koja nije više samo u srcu tropske šume, već nastaje i u katodnim cevima i sočivima koji samodovoljno komuniciraju. Svet tehnologije koji smo stvorili ponekad nam uzvraća lepotom i čudima koja nismo imali u planu.

Sam album je eklektičan, srećan prepletaj poetika oba autora sa odjecima zvukova i atmosfere iz dalekih krajeva. Paul Morley je možda najbolje opisao ovu eklektičnost kao oblikovanje budućnosti pop muzike koja zvuči kao pop muzika imaginarnog društva.

Neki delovi priče Amos Tutuola po izboru David Byrne-a
Alternativni omoti iz 1981.