Stalno nosim fotoaparat sa sobom. Sigurnije se osećam sa njim. Mislim, nisam umislila da sam neki profi fotograf, mada bi volela da jesam.
Imam i svoj Photoblog koji je vrlo korisna stvar. Na primer, tamo sam saznala za Bokeh. Neko od tamošnjih blogera mi je ostavio komentar ispod moje razmrljane slike :"Nice bokeh". Wikipedija je rekla da se termin koristi za fotografije kod kojih je izvor svetla izvan fokusa a dubinska oštrina vrlo mala.
Tako sam shvatila da ja Bokeh koristim vrlo dugo, najčešće da bi zamutila pozadinu punu reklama, bilborda i ostalog vizuelnog đubreta a da ponešto, što mi se sviđa ostane oštro. Dok još nisam znala da fotoaparat smeju da koriste i mlađi od 15 godina, isti efekat sam postizala tako što se duuuuugo zagledam u jednu tačku i pokušavam da ne trepnem. Tada mi zasuze oči i sve izgleda bajkovito i lepo.
Kada malo dublje analiziram svoj odnos prema fotografiji (za potrebe ovog bloga), shvatam zašto mi to nije profesija. Znam samo jednog fotografa kome oprema nije opsesija i kome hladna oštrina hi-tech-sterilnih fotografija nije primarna (ne kažem da ih nema još, samo da ja znam jednog). Slučajno i na sreću, on je bio moj profesor fotografije. Svi ostali fotografi i wanna be fotografi su se frljali sa fm-xy z4 fwejrj oznakama, jurili za perfektnom oštricom žileta i fiiiiinim svetlima, onako neutralno, hladno, profi. Najčešća definicija odnosa prema fotografiji je da je zabeležen trenutak realnosti. Nekako sam znala od početka da je to glupost, ta definicija.
U šumi tih profesionalaca beležnika, slabo bi se snalazila. Ja verujem da je fotografija apstraktna i da oštrina nije uvek važna. Verujem da fotografija prikazuje ono što ja želim da vidim a ne ono što je stvarno. Znam da je zavodljiva i da neodoljivo podseća na stvarnost i zato je volim.
Nego da se vratim na Bokeh. Termin postoji od 2000. godine, što mi je potpuno smešno ali i zanimljivo. Šta? Mutna slika nije postojala pre 2000-te? A, neeeee...samo nije bila poštovana i samim tim ni definisana. Zašto nismo mogli da nastavimo sa uobičajenim terminom dubinska oštrina (depth of field - DOF)? Da li je to otkriven neki novi fotografski likovni element, pa je bilo potrebno i smisliti njegovo ime? Šta god da je u pitanju, sad su se pojavili i razni stručnjaci za bokeh. Oni ga matematičko-fizički objašnjavaju i seciraju. Oni znaju koje sočivo pravi najlepši bokeh.
Kao control-freak ja bi mogla vrlo lako da se 'upecam' na raznorazne savete o idealnom bokeh-u ali to se desiti sigurno neće. Fotografija je možda jedno od retkih područja koja me interesuju gde volim da stvari ostanu pomalo nedorečene, onako bokehovske (evo nove reči).
