Smrtnici u šumi duhova

Jedne davne tinejdžerske večeri kod drugarice, slušajući Pixies i maštajući o našem velelepnom ateljeu u stilu Fektorija ili barem o nekom potkrovlju za ludiranje u Beogradu, dohvatila sam prvi put video kameru i prvo što sam sa njom uradila je bio spontani "muzički video" za Here comes your man i to tako što sam objektiv usmerila ka snegu na TV-u. Nisam imala pojma šta ću ugledati, ali kada se otvorio beskrajan tunel interferencija, celo veče i deo jutra se pretvorio u seriju spotova za Pixies i to nekoliko puta u krug. Iza vrtloga krupnih TV-piksela provejavala je pomalo uznemirujuća i uzbudljiva ideja da razni uređaji mogu da komuniciraju među sobom i stvaraju nepredvidive slike.

fotografija i štampa: Katarina Nikolić

Činilo nam se tada da smo otkrile nešto jako važno a sada znam da je to meni i zaista važno. Kada se pojavio backlit (onaj materijal za digitalnu štampu što koriste za reklame na autobuskim stanicama tako što svetlo prolazi kroz njega pa izgleda kao ekran) odmah sam ga upotrebila da kroz njega gledam Fashion TV i da to fotografišem. Fashion TV mi je bio omiljen za to jer su se tela manekenki kretala stalno unapred kao neke repetativne mrlje koje ni iz čega prodiru napred da bi nestale i onda se ponovo pojavile. Kao da iz pozadine duhovi pokušavaju da komuniciraju sa spoljnim svetom sa druge strane backlit-a. Silno sam se zabavljala time i ne znajući za omot My Life in the Bush of Ghosts (hvala No Limits Records za njihovu lošu štampu koja me je držala u zanosnom neznanju. Nekom drugom prilikom ću im se ponovo zahvaliti na "kvalitetnim" diskovima koji su već nakon par meseci počeli da krckaju pa me terali da idem dalje. Trećom prilikom ću se setiti i da su ipak bili moj prozor u svet važne muzike pa ću im sve ostalo oprostiti.)

Brian Eno/David Byrne, My life in the Bush of Ghosts, Sire, 1981.
dizajn: Peter Saville, fotografija: Brian Eno

Nekoliko stilizovanih figura isečenih od papira zalepljene za TV na čijem ekranu se smenjuju kadrovi fotografija stvaraju snoliku likovnost koja je istovremeno ilustrativna jer duhovi iz naziva albuma dobijaju telesnu formu. Iskrivljena, arhitektonski kruta tela izviru kao soliteri, plutaju jedna preko drugih kao senke gradeći meku geometrijsku sliku. Na prvi pogled (ili na lošoj reprodukciji) sve deluje kao apstraktni, zamućeni Mondrianov eksperiment iz teorije forme. A onda se pred nama pojavljuje svet iz priče (po kojoj je album i dobio ime) nigerijskog pisca Amos Tutuola iz 1954. godine o sudbini smrtnika koji zalutaju u carstvo duhova.
Brian Eno je ranije eksperimentisao sa polaroid autoportretima i TV ekranom pa je fi otografija na omotu dobijena sličnom metodologijom.

Vizuelizovana pop - estetika budućnosti (možda već sadašnjosti) kroz fotografiju dobijenu igrom TV ekranom i kamerom, kao da je suvenir sa putovanja u opasnu šumu duhova koja nije više samo u srcu tropske šume, već nastaje i u katodnim cevima i sočivima koji samodovoljno komuniciraju. Svet tehnologije koji smo stvorili ponekad nam uzvraća lepotom i čudima koja nismo imali u planu.

Sam album je eklektičan, srećan prepletaj poetika oba autora sa odjecima zvukova i atmosfere iz dalekih krajeva. Paul Morley je možda najbolje opisao ovu eklektičnost kao oblikovanje budućnosti pop muzike koja zvuči kao pop muzika imaginarnog društva.

Neki delovi priče Amos Tutuola po izboru David Byrne-a
Alternativni omoti iz 1981.