уторак, 09. март 2010.

Voda je skoro kao orkestar


"Watch the muscles twitch

For a brand new switch..."





The Scream, Siouxsie and the Banshees, Polydor 1978.
Dizajn omota: Siouxsie and the Banshees, Fotografija:
Paul Wakefield


Čini mi se da sam jedina osoba kojoj je na trećoj godini fakulteta bila propisana zabrana upotrebe plave boje na godinu dana usled opasnosti gubljenja "senzibiliteta" za ostali deo svetlosnog spektra. Kada razmišljam o toj neverovatnoj fanatičnosti i potrebi za stalnom obavijenošću vodom, plavetnilom i mirom setim se i da se tada u mojim ušima The Scream najčešće čuo. I baš kao što unutrašnji haos ima mnogo veze sa mirnom i glatkom vodom i plavetnilom kome je apsolutni opozit, tako je i fotografija na omotu The Scream savršena suprotnost onoga što se nalazi u njegovoj unutrašnjosti.



Sočivo i čovek potopljeni u vodu i svetlost koja je samo odjek prostora koji je ostao van u razređenom i kristalno jasnom vazduhu prave igru iz koje nastaje svet koji je ravnodušan pred onim što je van njega. Ta ravnodušnost, tako očigledna kroz kvadratni ram fotografije iz bazena, je gotovo sedativna. Anatomija i fiziologija nam ne dozvoljavaju da zauvek ostanemo tako komforno ukočeni i umireni u tom svetu. Možemo tek da sastavimo par minuta bez nekog pomagala u vidu boce napunjene "našim" svetom.
Ruke, prsti, stopala u bazenu, odsustvo drugih životnih oblika, glatke pločice i precizno izvučene linije, učvršćuju osećaj zaštićenosti u izolaciji.

Siouxsie and the Banshees su nakon već intenzivne koncertne aktivnosti svoj prvi album The Scream obavili ovim svetom. U vizuelnoj komunikaciji potkulture u koju su se umrežili ova fotografija je svakako "zvučala" zbunjujuće na prvi pogled. Vrisak je prigušen i rasut vodom. Vapaj za svetom u kome može da se lebdi iz bazena u bazen baš kao u filmu The Swimmer (r. Frank Perry) (Odličan tekst o ovom filmu ) kojim je album inspirisan je odjek vrištanja koje tek vremenom počinje da se naslućuje iz hladnoće bele kože, plavetnila i crnila, geometrije na fotografijama Paul Wakefielda.



2 коментара: