среда, 03. фебруар 2010.

Instant snovi

"Zašto ne mogu da ih vidim odmah?"

Jennifer Land je postavila ovo pitanje svom ocu
Edwin Landu osnivaču Polaroid fabrike i pronalazaču prvog sintetičkog polarizatora, prilikom nekog porodičnog foto sešna i nesvesno i spontano pokrenula istoriju jednog od najzanimljivijih uređaja za potrebe porodičnih fotografskih ritualnih obreda - Polaroid kamere.


Svoju munjevitu istoriju, Polaroid - pokretna instant foto laboratorija, završila je 2008. godine najavom kompanije da prestaje sa proizvodnjom filmova i fotoaparata što je dovelo do reakcije koja je inače svojstvena ljudskoj vrsti - jadikovanje za nečim o čemu se za "života" nije mnogo razmišljalo. Stavljanje tačke na nešto što je obeležilo na, prvom mestu, polje vizuelnih porodičnih istorija mnogih, još relativno mladih ljudi, nije prijatno i svakako podiže brojna pitanja i uznemirujuće budi želju da se ponovo posegne za ovom magičnom spravom sada kada ona više nije tako široko dostupna.

It's more than a camera
it's almost alive
it's only nineteen dollars
and ninety-five

Magični Polaroid proces posmatran izvan kutije

Uzbuđenje i zabava su ono što se obično vezuje za ovaj fotoaparat. I diskrecija. Nema posrednika u vidu foto radnje čiji zaposleni bi mogli da vide ono što mi ne želimo da vide. Zbog toga su se ovim fotoaparatom slikale najspontanije i najhrabrije slike.
Jedan pritisak prsta na dugme pokreće nevidljiv, čujan i kompleksan proces. Uhvaćena svetlost putuje (brzinom svetlosti, naravno) do filma, hemijske supstance se razlivaju po njegovoj površini. Slika uz karakteristični zvuk izlazi iz aparata. Sledi otimanje ili se odmah prelazi na fazu drmusanja koja traje oko 3 minuta, koju izvodi onaj ko je prvi zgrabio sliku, a pri kojoj se druga vrsta hemikalija razlaže po gornjem, vidljivom sloju slike. Tek sam za potrebe pisanja ovog bloga saznala da drmusanje nije neophodno već predstavlja jedan od rituala bez praktičnog uticaja na razvijanje slike. Pretpostavljam da smo verovali da nekako treba pomoći sopstvenom snagom produkciju slike mućkanjem i duvanjem kako bi se umešali u magiju. Magičan je ceo proces ali je najlepši trenutak u kom fotografija polako dobija obrise prepoznatljive i željene stvarnosti.
Skoro da je živa ta mala debeljuškasta slika u kojoj se hemikalije mešaju da bi svojom igrom stvorile taj prepoznatljiv kolorit skoncentrisan u kvadratu 7.9 × 7.9 cm.



Instant fotografija se uvek smatrala ne-umetničkom i prozaičnom tako da je baš zbog toga privlačila mnoge umetnike (Nobuyoshi Araki, Lucas Samaras, André Kertész, Walker Evans, Andy Warhol). Činjenica da su polaroid fotografije unikati, za razliku od klasičnih fotografija koje mogu da se umnožavaju, možda vodi ka povećanoj zainteresovanosti onih kolekcionara čiji se glavni interesi baziraju na aspektu jedinstvenosti.
Oni fotografi koji su više voleli da svaki stepen produkcije drže pod svojom kontrolom ipak su videli i svrhu polaroida. Koristili su ga, poput Helmuth Newtona za beleženje svetlosnih i kompozicionih odnosa u procesu fotografsanja.

Helmut Newton, Sylvia in my Studio, Paris 1981, Unique Polaroid


Sam oblik i okvir fotografije je prepoznatljiv grafički element.





Instant snovi


Razmaženi digitalnim kamerama sa ekranima čije su dimenzije skoro dostigle dimenzije polaroid fotografija, ipak ne možemo tek tako da se lišimo ove magične kutije a da ne osetimo bar malo nostalgije. Ipak ona izbacuje nešto konačno i opipljivo. Nema naknadne obrade u foto radnji ili u Photo Shop-u. Nema čak ni povećavanja i smanjivanja. Sve je potpuno prepušteno tajnom procesu i to je ono što je zabavno i što rasterećuje. Ram oko kvadratnog polja u kome se nalaze hemikalije pre nego što se razliju kako bi razvile film pa zatim i sliku sastavni je deo polaroidnih sećanja. Na njemu su se flomasterima pisale poruke za budućnost ili samo mesto i vreme kako bi pri prepričavanju i obnavljanju već milion puta prepevanih porodičnih sećanja bar neki podatak bio pouzdan.
Namena polaroid instant filma je i bila takozvana porodična fotografija ali je ona ipak pronašla put ka nad-ličnom odnosno opštem i osvojila prostore trendi galerija.
Stefanie Schneider koristi isključivo polaroid kao medij kroz koji izražava svoje instant snove. Često koristi film kome je istekao rok trajanja kako bi dobila utisak poodmaklog vremena u kome je fotografija snimljena. Izbledele boje, pastelni tonovi sa primesama žute u svim bojama asociraju na stare porodične slike iz "onog vremena kada je sve bilo nevino i naivno" odnosno iz onog vremena koje se uvek idealizuje jer je nestalo u nepovrat. Ovo saznanje nikako ne umanjuje efekat koji ove fotografije imaju na posmatrača.

Aura koja je kreirana oko ovog koncepta upućuje na zabavu i igru. To su i prilike za koje nam se sugeriše da je "Polaroid Swinger" namenjen. Međutim, druga fantastična reklama je pokušaj redefinisanja uloge instant fotografije u našim digitalizovanim životima. Nehumanu, hladnu i bezosećajnu sredinu u kojoj živimo a koju simboliše futuristčka arhitektura, zelena i neonska svetla koja su se od brzine pretvorila u dosadne linije, nadrndana nadređena koja zvoca, glatka stakla i bezlične kolege iz ogromne kancelarije, ova jednominutna reklama suprotstavlja plastičnoj kutiji i analognoj polaroid fotografiji od koje šefovica pobesni dok je njen autor već daleko u svom begu ka humanijoj polaroidnoj budućnosti poznatih toplih boja. Dobar pokušaj...

autor: Michel Gondry




Polaroid, kako smo toliko puta imali prilike da vidimo u filmovima, je važan deo (vizuelnog) imidža forenzičara, plastičnih hirurga, modnih kreatora... Wim Wenders ga koristi da bi zabeležio potencijalne lokacije za snimanje, policija ih koristi za snimanje scene zločina, antropolozi i biolozi za beleženje podataka za istraživanje. Ove upotrebe su doprinele formiranju doživljaja polaroid fotografije kao fotografije koja mimoilazi fotografiju kao vizuelnu umetnost. Tako rasterećena ona postaje prava naivna fotografska umetnost. Dražesna i nostalgična i to odmah jer su boje na njoj uvek izgledale kao da su iz prošlog vremena a tom utisku doprinose i zatamnjeni rubovi i uglovi (vigneting).



Kraj ili Dead is not the end?


Polaroid fotografije su imale veliku primenu u modnoj industriji pa su iz bekstejdža modnih revija često ulazile i u modne časopise. Nekada su ove fotografije koristile kao propratna informacija uz svaki model koji treba da se pojavi na reviji. One su bile dodatna uputstva o tome kako treba da izgleda konačan stajling. Umrlica koju je objavio Londonski Fashion Week pokazuje kakav je udarac za modnu industriju bila vest o ukidanju instant filma: "To je kao da posmatramo kako nestaje deo našeg detinjstva. Oprostimo se od sastavnog dela modne industrije. To je kraj ere."

Nije pogođena samo modna industrija. Umetnici, od kojih su se neki izražavali ekskluzivno kroz polaroid medij su verovatno najviše pogođeni odlukom o prestanku proizvodnje. Brojne grupe na Internetu potpisuju peticije i molbe Polaroid kompaniji obećavajući da će redovno kupovati filmove ako nastave da ih proizvode. Međutim, upravo je pad interesovanja doveo do ovog, za neke bolnog rastanka. Eventualni povratak će se možda desiti kroz neki projekat sličan Lomografiji ili možda kroz Impossible Project koji će od polaroidnog pepela napraviti nešto novo što ćemo voleti i što će nas učiniti manje tužnim zbog oduzimanja stare igračke koja je ionako stajala u podrumu i koje smo se setili kad je ona objavila da nije više na raspolaganju.

Polaroid instant fotografija je poznata i po brojnim eksperimentalnim zahvatima koji su se na njoj isprobavali i uspešno primenjivali. Najpoznatiji od svih je onaj pri kom se fotografija koja se još nije osušila otiskuje na razne površine ili na kožu kao privremena tetovaža. Malo više veštine zahteva grebanje olovkom u toku trominutnog procesa "samorazvijanja" fotografije koji daje interesantne linije koje su posledica ometanja distribucije razvijača po površini slike.Kreativni eksperimenti su rasuti u vidu recepata po Internetu.

I dok Imposible Project ili Lady Gaga kao novi kreativni direktor Polaroid-a ne daju neke rezultate koji će da otvore mala vrata budućnosti za kvadratnu, instant foto-zabavu, naizgled besmislena i besplatna aplikacija će nostalgičarima možda malo olakšati čekanje.
Ova suluda Digitalna aplikacija sigurno neće zameniti originalni, kompleksni doživljaj slikanja zujećom kutijom ( pokušatće da se približi snimljenim zvukom i fotografijom koja polako dobija svoje obrise) ali će možda poslužiti kao popodnevna nedeljna zabavica za pravljenje fejKsbuk Polaroid albuma.


4 коментара:

  1. polaroid fotografije u meni uvek izazivaju osećaj melanholije. čini mi se da ta njihova estetika (verovatno i nesvesna svest o njihovom momentalnom rađanju)najbolje dočarava osećaj prošlog/nepovratno izgubljenog momenta. mislim da je samo pitanje vremena kad će se ponovo vratiti na scenu, ali u mnogo manjem obimu - za prave sladokusce:)

    ОдговориИзбриши
  2. Polaroid je isuviše kratko bio u našem domu, pre no što je Ćale ipak odlučio da je Minolta prava stvar i da ga zaista ne brine to što će rezultate škljocanja ugledati tek za koji dan ili nedelju. Ipak, neke fotke iz polaroid faze su i danas u kutiji, odisu drugacijim sjajem od ostalih, klasicnih.

    Zanimljivo, u istom tom vremenu snimci sa Super 8 kamere su morali da se salju u Bec na razvijanje i vracali se poštom... Što je samo po sebi trajalo 15-ak dana... Deluje strašno, iz današnje perspektive.
    Opet, to je mnogo manje strašno nego činjenica da se nekada traka iz kamere nije istrošila na jednom letovanju - te se čekalo novo - da bi se traka tek tada poslala na razvijanje... Da ne duljim: ponekad smo čekali 2 godine da bismo videli minut ili dva snimka sa mora, nije baš sve bilo tako instant :)

    Fenomenalan je tekst, linkovi zabavno inspirativni.
    Zahvalan.

    ОдговориИзбриши
  3. @kerovođa - Impossible project upravo i najavljuje nešto novo inspirisano polaroid filmom sredinom ove godine (taman pre raspusta). Tako da ima nad za nas sladokusce. Štekaj keš.

    @preslicavanje - Moj ćale nikad nije voleo polaroid. Evo i danas mi kaže da su mu te slike odmah asocijacija na svadbe i da su muljave i loše. Zbog toga se naša porodična istorija nalazi na slajdovima odnosno dijapozitivima. Pošto je to bio neki Kodak poluformat koji se nije razvijao kod nas, morali smo da šaljemo film u Japan i čekamo po mesec dana na slajdove koji i danas stoje u kutijama i kovertama sa znakom Kodak-a u kojima su ih japanci slali ovamo.
    A super su mi bile te večeri kad se razmota platno (tada mi je delovalo ogromno a sada nedovoljno za filmske video-bim projekcije) i onda gledamo slajdove sa letovanja. Malo je nezgodno za ono usputno prikazivanje koje je uobičajeno kod klasičnih albuma i zahteva organizaciju.
    Super 8 mi je bio san. To je imao jedan mali što je još tada otišao u Ameriku. Imao je i crtaće za taj projektor i jednom mi je pozajmio za rođendan da budem faca u kraju.

    Hvala na pohvalama. Mnogo mi je drago što tako misliš a posebno za ovo "inspirativno". Probaj Poladroid (ako već nisi), zadnje 3 slike su njegovo maslo.

    ОдговориИзбриши
  4. Dobro si me podsetila, nasla sam jedan polaroid, vreme je da ga isprobam! :)

    ОдговориИзбриши