The moment before a disaster...

Kad bi samo mogla da nadjem sad jednog daljeg rođaka koji mi se smejao kada sam obrijala glavu u osmom razredu i pankerskom zanosu! Svašta bi imala da mu kažem! Ne sećam se u šta smo se kladili ali se jasno sećam da je povod bila moja potpuna pankerska posvećenost za koju je on bio ubeđen da će izbledeti i potpuno nestati u procesu "sazrevanja" kao "rukom odnešena bolest". Međutim, kada bi mogao (želeo) da prelista moje playliste, police za diskove ili bar ovaj blog, imao bi šta da vidi - pankerski gen je neuništiv. Utatataaaa... duguješ mi neznamnijašta...ali važno je da sam pobedila!!!
I dalje se oduševim i posebno mi znači kad saznam da je neki moj novi ili stari prijatelj nekada imao punk sklonosti ili kada sada, pod stare dane otkrijem kako su zapravo izgledali omoti nekih pankerskih albuma koje nisam imala prilike da vidim u vreme kada sam ih intenzivno upijala sa drkavog mono kasetofona. Neke od fotografija koje su obeležile moje vizuelno/likovno opismenjavanje su ustvari baš fotografije sa retkih punk ploča koje sam imala prilike da vidim zbog njihovih velikih tiraža koji su se nekako prelili i po beogradskim radnjama i pločnicima. Možda je nakon ovog uvoda potpuno nepotrebno da se ovde nađe i slika omota albuma benda na slovo na slovo na slovooooooo... moji poznati i nepoznati prijatelji već znaju ali zbog radosti gledanja slike i prilike evo :

London Calling, The Clash, CBC/Epic/Legacy, Dizajn: Ray Lowry, Fotografija Pennie Smith
"I remember thinking something was wrong, realising Paul was going to crack - and waited. The shot is out of focus because I ducked - he was closer than it looks" Pennie Smith.

Ja i dalje drhtim pred ovom slikom. Trenutak pre nego što će se instrument (pravi a ne fejk zamena za Fender Precission bass) raspasti u paramparčad, pre nego što će prostorom zavrištati ultimativni zvuk u kom će se možda prepoznati svi nemogući zvuci kojih nikada više neće biti, Pennie Smith (fotograf (kinja)) je pomerila svoj kažiprst na dole i "upucala" najbolju fotografiju "odlučujućeg trenutka" u kome se ogleda sva tenzija i snaga na svom vrhuncu. To je trenutak koji sadrži i sekundu pre i nekoliko sekundi posle ali je naprosto samo taj delić sekunde pravi. To što je Paul Simonon van fokusa naravno da nije smetnja fotografskom izrazu, već pojačava tenziju i daje žurnalističko dokumentarni šmek slici. Pennie Smith je snimila fotografiju na nastupu benda u njujorškom Paladiumu, 21. semptembra 1979. godine. Fotografiju je odbacila kao neoštru (zamalo da ostanemo uskraćeni zbog fotografskog ludila u traganju za oštrom perfekcijom) ali su Strummer i dizajner Ray Lowry prepoznali njen jezik i snagu tako da je ipak završila na mestu koje joj pripada - na omotu jedne od najznačajnijih ploča.



Tipografija je u potpunosti preuzeta sa omota prvog albuma Elivis Presley-a. Očiglednim i drskim poigravanjem sa već duboko utemeljenim shvatanjima Lowry uvodi vizuelne stilove 50-ih u punk estetiku. Ljuta kombinacija roze i zelene pravi odličan kontrast i "udara" u mozak u prvoj liniji fronta praveći okvir fotografije. Kad ovo gledam, shvatam koliko su retki vertikalno orijentisani natpisi koji ipak imaju neki smisao (naravno mislim na zapadnjačku tipografiju gde smo skoro svi naučili da čitamo po horizontali).




Na omotima The Clash, fotografije članova benda dominiraju, što je kod mene stvorilo neku sliku o njima kao o dobrim i nerazdvojnim drugarima ali nije izazivalo preveliko oduševljenje. Međutim omot EP-a koji nisam imala prilike da vidim "uživo" ne spada u tu grupu a što je još bolje, ide korak dalje u "umrežavanju" The Clash u punk-reggae tkivo 70-ih.


Black Market, The Clash, CBS, 1980. Dizajn: Paul & Jules, Fotografija: Rocco Redondo

Mladi panker naspram kordona policije je skoro banalizovan i romantizovan prikaz buntovništva i herojske borbe protiv sistema. Sama borba je najvažnija. Cilj je sekundaran i uvek neočekivan.
Ko je verovao ili veruje u promene IZ KORENA i socijalnu pravdu ?
A ko veruje da je to MOGUĆE?
Mladić na slici je Don Letts, DJ i vlasnik trendi prodavnice Acme u Londonu gde su se oblačili i stilizovali svi pankeri koje smo mi slušali. Poreklom jamajčanin, imao je priličan uticaj na The Clash koji su se preko njegovih semplova zainteresovali za dub i reggae ritmove i fraze.
Kasnije je uspeo da iskoristi novac, iskustvo i slavu iz tih dana u Roxy klubu i snimi svoj prvi film - "The Punk-Rock Movie".
Tipografija u stilu divljeg zapada, obrada fotografije kojom su uništeni svi fini detalji a dobijen utisak pečata i jeftine novinske reprodukcije čine da omoto pomalo podseća na fotokopije plakata u stilu "Wanted dead or alive" koje smo viđali u filmovima. Scena zbog toga deluje kao referenca na sliku "dvoboja" ali potpuno nepravednog, jer sa jedne strane stoji ubogi mladić (koji je u pravu) a sa druge naoružani policajci u velikom broju (koji su plaćeni i nisu u pravu).
Baš mi je leglo da mi prvi post za ovu školsku godinu bude u vezi sa punk-om. Ceo jesenji aranžman zavrti u mojim ušima The Clash.