Opipljivo i neopipljivo

"Dear Carol, We shall both die in your rosary : Elizabeth" ispisano je na ovom omotu u vidu posvete a ustvari je asocijacija na stih iz pesme Garlands : "I could die in a rosary"
Garlands, Cocteau Twins, 4AD, 1982.
Dizajn omota, tipografija i fotografija: 23 Envelope

Potpuno neobjašnjivo, ali da probam... Ono što sam do skora smatrala pogrešno protumačenom porukom, ispostavlja se kao dobro protumačena ali pogrešno shvaćena kao pogrešno protumačena poruka. Glava me boli od ovih spiralnih misli, ali nekako razumem kroz njih šta mi je Garlands nekad značio a šta znači sada. Do njega sam došla potpuno neočekivano, mada sigurno ne i slučajno. Prvi susret je bio još manje očekivan - u vidu pesme koju je neko nasnimio posle Slowdive jer je bilo mesta na kaseti. I uvek mi je ta pesma bila čudna jer se jasno osećalo da tu ne pripada ali je ipak imala neku vezu. Moje post-punk tinejdž raspoloženje je vapilo za nečim novim u muzičkom smislu, tako da mi se ime Dead Can Dance odmah prilepilo za srce (sećam se da sam kao u onoj reklami gde raspredaju o savršenom belom, tragala za savršeno crnim i pitala se :"Da li crno može da bude još crnje?"). Tako je ime jednog benda probudilo moje interesovanje i odvelo me do jednog od punktova muzičkog obrazovanja u mom gradu. Čovek sa kaubojskim šeširom ispred JDP-a je prodavao kasete na kojima je uredno, pisaćom mašinom bilo svako "izdanje" uniformisano, tako da sam morala da se oslonim na nazive i odnekud poznate reči. I tako uz DCD u moj život uleti Garlands koji je bio velikodušno dodat na B stranu kasete od 90 minuta. Sećam se šoka kada sam prvi put pustila svoju novu akviziciju. Sećam se i kako sam se povremeno šalila na račun ritam mašine sa Garlands-a. Jednostavno, to je bio pogrešan momenat u kome sam ovu kupovinu smatrala za promašaj i uopšte ne znam šta je tu kasetu spaslo od presnimavanja nekim drugim sadržajem, ali je ipak nekako preživela da bi mi kasnije služila da se hvalim u društvu kako sam ja "Koktone" slušala dok su svi drugi bili na Hendriksu.
Mnogo godina kasnije, imala sam priliku da vidim i omot. Toliko je bio loše reprodukovan da sam mislila da je na fotografiji devojčica u spavaćici u gluvo doba noći, koja mesečari na livadi . I to mi se tada savršeno uklapalo u moju viziju albuma kao proganjajućeg, fantazmagotičnog sna. Ono što je zaista fotografisano, ponovo u meni budi slične asocijacije.
Kompozicija je toliko uzbuđujuće poremećeno - simetrična da se približava grafičkom simbolu. Blještavi svetlosni trag, preseca, gotovo precizno, fotografiju po sredini i dominira nestvarnom ali sugestivnom scenom. On ulazi u kadar i izlazi iz njega kao neka beskonačna linija čiji delić vidimo uhvaćen u ovom noćnom snimku. Mali deo ovog delića ne vidimo, jer je on u glavi čoveka koji deluje kao da je u agoniji, uhvaćen u vibracije, strujno kolo, zvučni talas, posednut od strane beskonačne sile. Magloviti pokreti ruku, zabeleženi dugom ekspozicijom, zaustavljeni u položaju oko glave, deluju kao trag beznadežne borbe protiv mnogo jačeg talasa zarobljenog u njegovoj lobanji.
Konture kuća u potpunom mraku, iscrtane su mesečevom svetlošću, i stoje u pozadini scene kao mrtva tišina koja pojačava jezu predstave gubitka kontrole nad sopstvenim mislima i nad sopstvenim telom.

I to nije prvi a svakako ni poslednji put da 23 Envelope a kasnije V23, odnosno Oliver Vaughan, Nigel Grierson i Cris Bigg, vizuelizuju i realizuju uznemirujuće a istovremeno odnekud poznate prikaze koji uspevaju da postanu sastojak kompletnog muzičkog užitka.



Cocteau Twins, Blue Bell Knoll, 4AD, 1988.
Dizajn omota: Jeremy Tilston i Paul West, Fotografija: Jurgen Teller

Jurgen Teller-ov surovo / sirovi fotografski opus se uzidao u popularnu kulturu kroz reklamne kampanje Mark Jacobs-a. "Miris života a ne skupog parfema" kako je sam jednom prilikom izjavio, je ono što ga zanima, svesno postavljajući konstrukciju anti-modne fotografije u modnoj industriji, što je i moglo da se očekuje od fotografa koji je potekao iz nemačke fotografske škole. Prirodnost, život, starenje, propadanje, nesavršenost kojima je dodato hladno i oštro svetlo blica, postaju šokantni kada se pojave u kontekstu mode i njenog sveta neprirodnosti, netelesnosti, večne mladosti, savršenstva u kome odsustvuju miris i ukus. Fotografija prstiju za koje se pretpostavlja da pripadaju Carolyn, prijateljici Robyn Guthrie-a i Elizabeth Fraser a koji je Teller fotografisao više puta, pojavljuje se na omotu albuma Blue Bell Knoll u formi koja vrlo malo asocira na njegov poznati fotografski stil. Usled velikog povećanja detalja, stiče se utisak filmskog zapisa neke od sigurnosnih ili špijunskih kamera. Zrnasta tekstura nam ograničava dešifrovanje kodova, tako da ostavlja veliki prostor u kome posmatrač treba da, pomoću svog prethodno stečenog taktilnog i vizuelnog iskustva, zaključi šta se nalazi ispred objektiva. Šta dodiruju Carolyn-i prsti? Ja sam nekad mislila da se radi o nečemu vrlo egzotičnom - slonovskoj koži, na primer. Možda je u pitanju kora drveta ili tepih...? Bliže sam tome da nije toliko važno ŠTA ili KO dodiruje već da je ČIN DODIRIVANJA ono što je bitno. Carolyn's Fingers, jedna od pesama sa ovog albuma, verovatno je poslužila kao inspiracija za fotografiju (ili je možda obratno?).

Heaven or Las Vegas, Cocteau Twins, 4AD, 1990.
Dizajn omota: Paul West , Fotografija: Andy Rumball

Bučni, beskonačni svetlosni zrak koji neumoljivo para površinu Garlands-a i lobanju osobe na slici, postao je suptilniji izgubivši uznemirujući predznak, prateći evoluciju muzičke forme benda. Fotografija je toliko apstraktna i oslobođena objektivnosti, da je likovni formalni jezik jedino što nam preostaje uz sugestivnost naziva albuma kao asocijacija na muzički sadržaj. Razmrljana svetla i užarene boje u pokretu mogu da budu zaslepljujuća svetla Las Vegasa ili sladunjavi rajski oblaci, kao što reči, koje Elizabeth razlaže svojim nestvarnim glasom multipliciranim u gotovo čitavom zvučnom opsegu koje ljudsko uho može da registruje, mogu da imaju različita značenja u svakom drugom slušanju. Čist estetski užitak, larpurlartizam u jedinom mogućem svarljivom obliku, onom koji ipak nije sam sebi svrha, već kao miris, ima moć da probudi uvek drugačije asocijacije i obeleži vreme.

Four-Calendar Café, Cocteau Twins, Fontana, 1993.
Dizajn omota: Lifeboat Matey, Fotografija: Walter Wick

Evangeline (EP), Cocteau Twins, Fontana, 1993.
Dizajn omota: Lifeboat Matey, Fotografija: Walter Wick

Sitni predmeti, figurice, igračke, delovi nekad funkcionalnih predmeta, razbacani na jednobojnoj površini, uravnoteženo popunjavaju prostor koji deluje kao da je nasumični isečak mnogo veće, možda beskonačne površine koju nastanjuju zaboravljeni svedoci našeg postojanja. Odmah se setim mojih fijoka u koje sam gurala sve slične sitnice, polusvesno, kao da imaju neku nepoznatu svrhu da bi ih prilikom svakog sređivanja izbacivala uz blagi lament znajući da će se identični svet fijoke ponovo vremenom integrisati. Walter Wick je i sam bio povučen magijom ovih predmeta prilikom jednog od sređivanja. Mnoge njegove fotografske kompozicije i eksperimenti uključuju aranžiranje i igru sitnih predmeta.
Toliko ličnog i ranjivog ima u šarenim sitnicama, pogotovu kada se pojave u neutralnom i ravnomerno osvetljenom prostoru, kao da se radi o naučnoj fotografiji, o nekom dokaznom materijalu.
Fotografiju su verovatno CT sami izabrali za album Four Calendar Cafe i EP Evangeline, budući da je ona deo serije fotografija nastalih sa drugom namerom. Prvo izdanje nakon razlaza sa 4AD i ličnih životnih turbulencija možda odaje atmosferu životnog momenta i određenu dozu privlačne nesigurnosti.